Vojska bez vizije

Moramo li postaviti pitanje krivice? Da, moramo. Pokušaću da objasnim i zašto. Naime, talibani osvajanjem Kunduza slave najveći uspeh od njihovog svrgavanja sa vlasti 2001. Time je i poslednjem berlinskom političaru sklonom ulepšavanju stvarnosti jasno da nemački vojni angažman nije doneo mir Avganistanu – uprkos trinaestogodišnjem ulaganju milijardi evra i uprkos brojnim izgubljenim životima nemačkih vojnika.

No, ne radi se samo o nemačkoj vojsci i Kunduzu. NATO kao celina nije doneo mir Avganistanu, mada je u toj zemlji bilo stacionirano i do 130 000 njegovih vojnika. Zvanično je intervencija NATO okončana prošlog decembra. Međutim, u većem broju avganistanskih provincija krvoproliće se nastavilo. Žrtve su uglavnom civili. Pad Kunduza se mora razumeti u ukupnom kontekstu zbivanja u zemlji.

Svi protiv civila

A ukupni kontekst je oduvek bio internacionalan. U Avganistanu stvari ne mogu da se posmatraju crno-belo, sa jasnom podelom na dobre i loše momke. Upravo Kunduz pokazuje koliko je složena i zbunjujuća stvarnost u ovoj zemlji. Kroz severnu avganistansku provinciju Kunduz i istoimeni glavni grad, vode putevi šverca drogom i oružjem. To donosi profit borcima među kojima su talibani, pripadnici Al Kaide ili poklonici „Islamske države“, ali su tu i brojne paravojske lokalnih gospodara rata. I vladine trupe. Skoro svi imaju svoje saveznike u inostranstvu: u Pakistanu, Iranu, Uzbekistanu, Tadžikistanu, Rusiji i na Zapadu.

Dakle, civilno stanovništvo u Kunduzu ima brojne neprijatelje. Ono je zatočeno između mnogo nejasnih frontova. Tako je i u celoj zemlji. Prisetimo se, kada je oktobra 2001. počela vojna intervencija predvođena Sjedinjenim Američkim Državama, u prvom planu su bili osveta i lov na Osamu bin Ladena, a ne izgradnja demokratske države. Vojsci je namenjen zadatak koji politika nije mogla da ispuni. Nije postojala jasna vizija sa dobro formulisanim političkim ciljevima. Sada se to sveti, kao i činjenica da je NATO lokalne gospodare rata proglasio partnerima. Mnogi od njih su se obogatili dok su njihovi ljudi terorisali civilno stanovništvo. Sve to je omogućilo talibanima da ponovo osvoje izgubljene teritorije.

Šta da se radi?

Naravno, najjednostavnije rešenje bi bilo napustiti zemlju i za sobom zalupiti vrata. U mojim očima bi to bilo nemoralno, to bi bio zločin. I Nemačka snosi odgovornost. I mi smo gradili nove strukture vlasti u Avganistanu, budeći velike nade kod civilnog stanovništva. Zar je to slučajno, što baš sada brojne izbeglice iz Avganistana odlaze za Nemačku?

Avganistanu je potreban iskren politički i diplomatski napor, koji nije bio uložen prilikom intervencije 2001. Tek kad dođe do dogovora o političkim ciljevima, moguće je odgovoriti na pitanje koliko dugo bi trebalo da Bundesver ostane u zemlji. Ukoliko opet stavimo vojsku ispred politike ponoviće se i naš politički neuspeh.