Vojno uspešni, politički konfuzni

„Pukotine u koaliciji protiv Gadafija“ – naslov je članka koji je Zidojče cajtung objavio na naslovnoj strani: „Samo tri dana po početku vojne podrške libijskim pobunjenicima, međunarodna koalicija je sve nesložnija. SAD su jasno stavile do znanja da će uskoro predati komandu nekom drugom, a NATO nije mogao da se dogovori oko preuzimanja komande. Kina i Rusija za to vreme kritikuju intervenciju zbog poginulih civila. U komentaru na strani 3 piše da „koalicija protiv Moamera el Gadafija ima dve primetne slabosti: ne zna šta želi da postigne u Libiji. I, još gore: ne zna ko joj komanduje. Za prvi problem postoji brz odgovor – on se nalazi u rezoluciji 1973 Ujedinjenih nacija, koja predviđa upotrebu svih neophodnih sredstava u cilju zaštite civilnog stanovništva. Ova neodređena formulacija mora nekako da se učvrsti, pa nam je potrebna politička volja da se odredi tačan cilj akcije. A da bi taj cillj bio formulisan, neophodno je i vojno vođstvo. Ni jedno ni drugo se ne vidi u ovom sukobu, koji bi mogao da se munjevito okrene protiv intervencionista. Evropa, SAD, arapske zemlje i institucije koje te faktore povezuju, poput NATO, pružaju jadnu sliku. Egoizam, sujeta i nesloga dominiraju politikom. U toj kakofoniji tri države postupaju primerno loše: Francuska, Turska i Nemačka.

Za Vašington bi ovo bio jedan rat previše. Pošto su SAD uzdržane, rat u Libiji je ostao bez rukovodeće države. I već je među zapadnim zemljama umešanim u sukob došlo do rivalstva koje istorija ne pamti. Francuski predsednik, bez koga ne bi bilo ni rezolucije UN ni njenog brzog sprovođenja u delo, ne želi da NATO komanduje akcijom, jer nema dobru reputaciju među nekim arapskim partnerima. To je pretpostavka koju Sarkozi, međutim, nije testirao. Turska ima takođe neslavnu ulogu. Premijer Erdogan već nedeljama pliva kroz uzburkane talase, čas kao pobednik, čas kao davljenik. Njegova nacionalistička politika ga je učinila saveznikom državnika čiji poslednji časovi upravo odzvanjaju. Pri tome se kreće antievropskim kursem i od Nikole Sarkozija stvara sliku neprijatelja koja samo podstiče srdžbu Turaka prema Evropi. Između tih tabora, Nemačka se našla u izolaciji. (…) Onima koji su članovi ovako haotičnog kluba, neprijatelji više nisu ni potrebni“.

Rascepkani NATO

„Vojno uspešni, politički konfuzni“ – naslov je komentara Frankfurter algemajne cajtunga. „Prvi faktor konfuzije je neizvesnost kada je reč o američkim namerama. Drugi faktor je francuska politika. Francuska avijacija je krenula u akciju a da rukovodstvo NATO o tome nije ništa znalo – Sarkozi o tome nije ništa rekao čak ni svojim gostima u Jelisejskoj palati. Treći faktor je turska blokada planova da se uvede embargo na isporuke oružja Libiji. Turska vlada se oseća zapostavljenom jer premijer Erdogan nije pozvan na savetovanje u Pariz, a dva evropska saveznika su zajedno sa Amerikancima udarila na Libiju bez konsultacija sa Ankarom. Četvrti faktor se ogleda u ulozi generalnog sekretara NATO Rasmusena, koji je vršio jak pritisak na partnere u Briselu sa ciljem da Alijansa preuzme stvari u svoje ruke. Time je navukao sebi na vrat veliki otpor i sam sebi suzio manevarski prostor. Zbog toga je NATO u Briselu sada bez vođstva i rascepkan“.

Pripremio: Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković