Vojne supersile su negde drugde

Trebaju li malenom Luksemburgu borbena vozila sa raketnim baterijama? Ili onaj transportni Erbas što ga je luksemburška vojska poručila? Mora li svaka država i državica Evropske unije da sama brine za svoju bezbednost, razvija i kupuje oružja, obučava pilote i tenkiste? Posebno u vremenu krize, kada bi pametnije bilo trošiti na drugim mestima nego pumpati novac u sektor odbrane, postavlja se pitanje zašto zemlje EU ne sarađuju vojno još i više, prave zajednička oružja ili obučavaju oficire u istim centrima. Pa možda jednog dana, kako je to dalekovido zabeleženo i u koalicionom ugovoru nove nemačke vlade, nastane i nekakva evropska vojska. Iako u teoriji zvuči logično, praksa se pokazala kao tvrd orah.

Izgubljeni u prevodu

Fransoa Oland, predsednik Francuske, bio je veoma konkretan onda kada mu je to odgovaralo. Njegova je zemlja, naime, ove godine počistila pobunjenike iz Malija, a sada slično pokušava u Centralnoafričkoj Republici gde je situacija kudikamo kompleksnija. Obe zemlje su u frankofonom delu Afrike što u prevodu znači da su bile francuske kolonije i da su kao takve i danas interesna zona Pariza. Oland se dosetio da je borba protiv pobunjenika i terorista u ovim dvema državama viši, evropski interes pa da bi EU mogla da osnuje fond kojim bi se finansirala slične misije. „Od skoro svih evropskih vlada sam dobio saglasnost, ali bi nakon političke volje trebalo da se pojave i finansije“, rekao je Oland u Briselu.

Ali mora da je francuski socijalista nešto pogrešno čuo. Švedski premijer Frederik Rajnfeld rekao je ono što mnogi misle – ako neko traži evropsku solidarnost, u ovom slučaju novčanu, „onda odluke o vojnoj misiji moraju da se donesu u okviru evropskih struktura“. Drugim rečima, svako mora sam da plaća svoje vojne misije, izuzeci postoje samo kod dostavljanja humanitarne pomoći kada se takva odluka donese u Briselu. Ni nova-stara nemačka kancelarka Angela Merkel nije bila oduševljena Olandovim predlogom jer „Evropljani ne mogu svuda po svetu da rešavaju probleme nego treba da osposobe regione da sami rešavaju te probleme“. Izjava kancelarke može da se čita i ovako: umesto da se misije EU tuku po svetu, možemo samo da prodamo oružje i da još zaradimo na tome. Nemcima taj biznis dobro ide, a na promet ne mogu da se požale ni Francuzi.

Samo soft power

Britanski premijer Dejvid Kameron poneo se sasvim atlantski – vojna saradnja je u redu, ali „nije dobro da EU ima svoju vojsku, borbene avione i tako dalje“. Praviti nekakav evropski savez bi značilo slabiti NATO i bacati novac, kaže Kameron. A onda mu replicira niko drugi do Anders Fog Rasmusen, generalni sekretar upravo pomenute alijanse, koji je na raspravu u Briselu pozvan kao posebno značajan sagovornik. „Ne vidim da je jačanje odbrambene sposobnosti Evrope protivrečno postojanju NATO“, rekao je Rasmusen. Nije pametno Evropljanima da se više oslone na saradnju sa SAD nego na sebe same, kaže on, ali da bi umirio Kamerona dodaje da se tu ne radi o osnivanju evropske vojske – svi vojni kapaciteti ostali bi pod direktnom kontrolom pojedinih država.

Različite pozicije, a ono malo konkretnog što se dogovorilo odnosi se na razvoj zajedničke evropske bespilotne letelice što treba da se desi između 2020. i 2025. godine. Sedam članica EU je zainteresovano, među njima i Nemačka, uprkos blamaži koju je Bundesver imao sa razvojem sopstvene letelice. Za sada se još se ne nazire kakav će taj evropski dron biti. Bespilotna letelica, naravno, ne čini vojsku, to otvoreno kaže predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc kada prognozira da „EU u dogledno vreme neće biti vojna supersila“. Ispod svega ostaje zaključak da je Evropska unija mekani svetski igrač, ono što se u teoriji naziva soft power. A opet, mnogi misle da je baš to adut Unije.

Autori: Kristof Haselbah / Nemanja Rujević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković