Vojna intervencija i bez mandata UN?

Za Sjedinjene Američke Države i Veliku Britaniju je upotreba hemijskog oružja neprihvatljiva. Veruju da je ono u Siriji, protiv civila zaista upotrebljeno i pre zvaničnih rezultata istrage inspektora Ujedinjenih nacija. Uvereni su da je za oružjem protiv sopstvenog naroda posegao Asadov režim. Ipak, pričekaće da inspektori prvo napuste zemlju, kao i da podnesu izveštaj.

Šef britanske diplomatije Vilijam Hejg veruje da su hemijsko oružje upotrebile snage sirijskog režima. Mnogi se pitaju, čemu onda istraga, ako pojedini zvaničnici, ishitreno o njenim rezultatima. Doduše, na kraju izjava lidera zapadnih zemalja, obično sledi sledeća floskula: Ukoliko rezultati istrage potvrde odgovornost vojske Bašara Al Asada, tada se vojnoj intervenciji, više ništa ne nalazi na putu.

Sa pravne tačke gledišta, intervencija SAD i Velike Britanije bez mandata UN, predstavljala bi kršenje međunarodnog prava. Ali Vašington i London, ne računaju da podršku svih članica najviše tela UN. Kina i Rusija imaju pravo veta i one će ga najverovatnije iskoristi. Za Moskvu i Peking, napad na Siriju nije prihvatljivo rešenje.

Umesto mandata, koalicija saveznika

Ako do vojne intervencije i dođe, to i neće biti prvi put da Amerika zajedno sa još par savezničkih zemalja, pribegavaju upotrebi vojne sile bez saglasnosti UN. To je bio slučaj u Iraku, 2003. godine. Tadašnji predsednik SAD, Džordž Buš oformio je takozvanu „koaliciju voljnih“ i sa vlasti u Iraku svrgnuo Sadama Huseina, sve pod izgovorom kako tamošnje vlasti raspolažu oružjem za masovnom uništavanje.

Šef američke diplomatije Kolin Pauel mahao je navodnim dokazima. Berlin, Pariz i Moskva, bili su skeptični, ali do intervencije u Iraku je na kraju ipak došlo. Sumnje su se na kraju ispotavile ispravnim. Pauel priznaje grešku i povlači se iz politike.

Poređenje sa Kosovom

Prema mišljenju Manfreda Ajselea, penzionisanog zvaničnika Bundesvera, napad na Irak ne može da se upoređuje sa prilikama u Siriji. On pre vidi sličnosti sa vojnom intervencijom na Kosovu - 1999. godine. Tada su sa juga Srbije stalno stizali izveštaji o teškom kršenju ljudskih prava i zločinima nad kosovskim Albancima. Rusija je i tada bila protiv intervencije. Ipak, članice NATO saveza odlučuju vojno da inteveniše, bez mandata SB UN.

„Savet bezbednosti je tada situaciju na Kosovu realno ocenio, uključujući i etničko čišćenje. Jedino što je nedostajalo, bio je konsenzus svih članica. Rusija je pretila vetom“, kaže Ajsele. Njegovo mišljenje deli i Andreas Bok, politikolog sa Univerziteta u Frajburgu. „Na Kosovu je bilo jasnih povreda ljudskih prava, koje su opravdavale vojnu intervenciju. Iako ona zvanično nije bila u skladu sa međunarodnim pravom, postojala je moralna obveza da se nešto preduzme", kaže Bok.

Prva vojna akcija iz humanitarnih razloga, bez mandata UN, izvedena je i pre Kosova. Bilo je to 1990. godine, kada su snage Zapadnoafričke privredne zajednice, ECOWAS, pod vođstvom Nigerije intervenisale u građanskom ratu u Liberiji. “Svetsku javnost to tada nije preterano zanimalo, s obzirom da je akcija bila “negde u Africi”, podseća Ajsele.

Obaveza da se zaštite civili?

Ne bi li međunarodna zajednica iz humanitarnih razloga mogla i ubuduće da reaguje, od 2001. godine postoji koncept nazvan “Responsibility to protect” (R2P), koji je predložila kanadska vlada, zajedno sa Komisijom za zaštitu ljudskih prava. Isti predviđa mogućnost vojne intervencije u slučaju da se u nekom regionu ozbiljno krše ljudska prava. U tom slučaju nije potrebna saglasnost svih članica Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija.

Ipak, to nije čvrsto pravilo, već samo mogućnost. Konkretan primer bila je intervencija zapadnih snaga u Libiji. Rusija i Kina nisu iskoristile pravo veta, već su se samo suzdržale od glasanja. Drugim rečima, taj scenario bi se mogao ponoviti i u slučaju Sirije. Doduše, tzv. R2P je primenjiv, samo u slučaju ako Moskva i Peking ne posegnu za pravom veta.

Autor: Markus Litke
Redakcija: Jakov Leon