Vetrenjače nad morem teške municije

U luci mestašca Nordajh na severu Nemačke je u sedam sati ujutru još mirno. Ali već radi motor broda „Elegant Tern“ i sprema se na plovidbu. Severno more je danas mirno, ali Krisa Meijera, rođenog Holanđanina i šefa projekta ne brine ono što je na površini, već ono ispod.

Severno i Baltičko more su odavno omiljena mesta za bacanje stare municije. Tako je bilo još posle Prvog, a još više nakon Drugog svetskog rata. Doduše, trebalo je da odgovorni vode i evidenciju o tome gde su i šta bacili u more, a Meijer je dovoljno iskusan da zna da su mnogi kapetani bacali preko palube svašta, i to čim malo odmaknu od obale. Tako su štedeli i vreme i gorivo, a uostalom, ko će ikad da postavlja pitanje te municije.

Ali danas se to pitanje itekako postavlja. Da bi se na pučini izgradili vetro-parkovi potrebno je na morskom dnu postaviti temelje, a zatim i kabl koji će tu energiju dovede do obale. Zato su „divlje“ deponije ogroman problem, a ni on nije jedini: „Ne smemo da zaboravimo da je od Drugog svetskog rata prošlo već 70 godina“, podseća Kris Meijer. To znači i sedam decenija oluja i morskih strujanja, tako da i morsko dno izgleda sasvim drugačije. Ono što se tamo bacilo, može da bude ko zna gde.

1,6 miliona tona eksploziva

Na opasan materijal na morskom dnu stalno se nailazi – u suštini je veći problem kako ga izbeći, nego kako ga naći. Pred obalom Nemačke bačeno je oko 1,6 miliona tona municije sa konvencionalnim bojevim glavama, a najveći deo toga, 1,3 miliona tona, je upravo u Severnom moru. Pored toga tu je i jedan, još opasniji materijal: na pučini se nalazi i oko 200.000 tona hemijskog oružja.

Nakon sat vremena plovidbe, brod Krisa Meijera stiže do ploveće platforme koja služi kao baza za akciju čišćenja mora od eksploziva. On je nadzornik ekipe od sedamdeset stručnjaka koja se bavi tim opasnim poslom. Među njima je i Hartmunt Leber, zadužen za deaktiviranje eksploziva i njegovo bezbedno skladištenje. On objašnjava da postoji još jedan, dodatni problem: ovo nije bilo samo mesto na kome se u more bacala neiskorišćena municija – tu ima i ispaljenih, ali neeksplodiranih granata. „prvo morate da utvrdite da li se radi o ispaljenoj ili neispaljenoj granati. Sve što je bilo ispaljeno, po pravilu je spremno za eksploziju.“

Vremenom sve postaje – još opasnije!

Najpouzdaniji način razlikovanja jest da se utvrdi da li granata ima žljebove koji su nastali dok je prolazila kroz topovsku cev. To na muljevitom dnu mora nije baš uvek lako. Ipak, ogromna većina onoga što se vadi iz mora je neupotrebljena municija koja je jednostavno bačena u more, objašnjava Leber.

Isto tako, Leber u većini slučajeva pronađenu municiju može da proglasi spremnom za transport – ali i tada je potreban oprez. Naime, eksploziv u tim granatama napravljen je tako da ne odleti sve u vazduh čim se artiljerac nakašlje. Zato se dodavao stabilizator koji je sprečavao neželjenu eksploziju. Ali on vremenom gubi svoje dejstvo, a eksploziv postaje opasniji. Municija je napravljena da traje 40 godina i, nakon gotovo dvostruko više vremena, objašnjava stručnjak, više nije nužno neophodan upaljač da bi se granata aktivirala“.

Na pučini pred platformom su dva plovka. Jedva se razaznaju. To su podvodni roboti koji traže zaostalu municiju na mestu gde će biti postavljen naponski kabl iz vetroelektrana. Pod palubom platforme nalazi se soba sa monitorima pred kojima sede četiri operatera. Jedan monitor pokazuje trasu kojom će prolaziti kabl i njihov zadatak jeste da pronađu sve što bi moglo da predstavlja opasnost u širini od deset metara sa svake strane budućeg dalekovoda. Roboti mere magnetno polje na morskom dnu i svaka nepravilnost može da znači da se tamo nalazi metal, dakle granata.

Do sada je, zapravo izvađen samo mali deo od tih stotina hiljada tona teške municije. I učinak tima Krisa Meijera je, u suštini, i skroman i ogroman. U proteklih godinu i po dana izvadili su gotovo 23 tone municije, ali čak i kad pronađu neko mesto, potrebni su sati dok se ne proceni opasnost i konačno, granata izvadi iz vode.

Podmorski stručnjaci znaju da i „senka“ na senzorima robota može da znači svašta: obično tek samo jednu granatu. Ali su već doživeli da ispod te jedne, leži čitavo brdo drugih, bačenih u more ko zna kad.

Autori: Godehard Vejerer / Anđelko Šubić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković