Veštačko razgraničenje?

Nema sumnje da je iznenađujući napredak radikalno sunitske ISIS milicije u Iraku ponovo promešao karte na Bliskom istoku. Jer džihadistima kamenog doba je pošlo za rukom da za samo nekoliko dana, bez značajnog otpora iračke vojske, steknu kontrolu nad velikim područjima na zapadu Iraka, uključujući i metropolu Mosul, drugi najveći grad Mesopotamije.

U međuvremenu su ratnici ISIS-a verovatno stabilizovali svoju moć u većinski sunitskom zapadnom Iraku. Oni već kontrolišu velike delove istočne Sirije duž Eufrata. Osim toga, očigledno su uspeli da osvoje strateški važan granični prelaz sa Sirijom. Dakle, granica između dve države, u kojima transnacionalni džihadisti žele da osnuju džihadistčki kalifat, de fakto ne postoji.

Da li raspad Iraka (ali i Sirije) znače kraj sistema „Sajks-Piko“, kako to kažu mnogi posmatrači i stručnjaci za Bliski Istok? I ako je tako, šta je sledi posle ovog „post-otomanskog“ uređenja?

Podsetimo: postojeći sistem država na Bliskom istoku zasnovan je na u Sporazumu Marka Sajksa i Fransoa Žorž-Pikoa kojim su 1916. iscrtane granice koje političku geografiju regiona određuju do današnjeg dana. Kao rezultat tog sporazuma, ali i drugih ugovora posle Prvog svetskog rata, nastale su današnje države između Sredozemnog mora i Tigra.

Krhke države kao osnovni problem

Jasno je da je napredovanje ISIS milicije u Iraku velika teroristička pretnja regionu. Međutim, ako se pogleda malo bolje, postaje jasno da ovaj razvoj predstavlja samo simptom dubljih problema u regionu.

Krhke države su glavni problem. Koliko su slabe post-kolonijalne arapske države, pokazalo se pre tri godine, tokom Arapskog proleća, posebno u Libiji i Siriji.

Prethodno je nesposobna Bušova administracija, čitavim nizom neverovatnih grešaka, više puta izazivala haos u Iraku. Na prvom mestu je velika greška bila američka podrška Nuriju al-Malikiju. Šiitski premijer je svojom sektaškom politikom lično doprineo otuđenju sunita i Kurda, i time raspadu post-Sadamskog Iraka. On je pripremio teren za uspon ISIS i drugih grupa džihadista.

Traže se pragmatični savezi

Ovi sukobi su rezultat borbe za prevlast između Irana i Saudijske Arabije. Taj hegemonijalni sukob potpiruje staro neprijateljstvo između sunita i šiita i eksploatiše ga politički. Time su blokirani svi pristupi za pragmatična rešenja sukoba.

Posle debakla u Siriji i radi kontrolisanja prekograničnom sukoba ISIS, traže se pragmatični savezi.

Čini se da su lideri u Teheranu i Rijadu uvideli da potpuno nesputani džihadisti ISIS donose neizmerne rizike za obe zemlje. Posebno jer im države u raspadanju, zaista nisu potrebne u regionu.

Pošto trenutno slab Zapad ne može da deluje kao spoljna sila koja će uvesti red, ostaje sve na regionu. Amerikanci bi stoga trebalo da koriste direktnu telefonsku vezu između iranskog predsednika Rohanija i saudijskog kralja Abdule, kako bi se u Iraku omogućila vlada nacionalnog jedinstva, naravno, bez Nurija al-Malikija.

U najboljem slučaju, to može da bude prvi korak ka stvaranju nove arhitekture saradnje u regionu. Sa džihadistima se u svakom slučaju ne može praviti država. I zbog toga je priča o kraju „Sajks-Piko“ bliskoistočnog sistema država, bila preuranjena.