Veći uticaj Evropskog parlamenta

Reformskim sporazumom iz 2009. godine Evropski parlament je, zajedno sa Savetom ministara i predstavnicima vlada, zadužen za donošenje zakona. Poslanici sada mogu da učestuvuju u donošenju odluka, pa tako i o velikom poljoprivrednom budžetu Unije. Ipak, parlament i dalje ne može da predlaže zakone. Pravo na to ima samo Evropska komisija, vrhovna upravljačka instanca evropske politike u Briselu.

Poslanici konačno zadovoljno

Član Socijaldemokratske stranke Nemačke (SPD) Jo Lajnen dugi je niz godina bio predsednik Ustavnog odbora Evropskog parlamenta. Veoma je zadovoljan Lisabonskim sporazumomm: „Evropski parlament je jedan od pobednika Reformskog sporazuma. Sada smo izjednačeni sa vladama i Savetom ministara koje je do tada bilo najmoćniji gremijum Evropske unije. Zakoni iz Brisela mogu po pravilu proći još samo ako parlament kaže 'da', ako ih prihvate predstavnici građana Unije.“

Proces "suodlučivanja" u kojem su parlament i Savet ministara ravnopravni u donošenju zakona postalo je pravilo. Zemlje članice time imaju manje mogućnosti u promeni zakona, onako kako to njima odgovara.

Nacionalni parlamenti sa većim ovlašćenjima

Lisabonski sporazum nije doneo veća prava samo Evropskom parlamentu, čiji se poslanici biraju od 1979. godine, nego i parlamentima zemalja članica. Oni u roku od osam sedmica na zakone mogu da stave veto i podnosu tužbe Sudu Evropske unije. Ali to se do sada još nije dogodilo, a i u budućnosti bi tako nešto trebalo da događa samo u izuzetnim prilikama, smatra profesor prava Kristof Melers. Jer, ipak je malo verovatno da će nacionalni parlamenti vetom okrenuti leđa svojim vladama u Briselu.

Uprkos poboljšanjima, profesor Melers, profesor na Humboldovom univezitetu u Berlinu, smatra da još uvek nije moguće govoriti o demokratiji na evropskom nivou: „Parlament postepeno postaje pravi politički organ. Ali ukoliko uporedimo Lisabonski sporazum sa izvornim nacrtom ustava, videćemo da su nestale mnoge stvari koje su imale demokratsku vrednost.“ Potencijal za demokratizaciju EU prema Melersu još ni izdaleka nije iscrpljen. Tvrdi kako se države članice opiru jer ne žele dodatno da izgube uticaj.

Prvo na najnižem nivou

Rad nacionalnih parlamenata trebalo bi poboljšati i činjenica da je u Evropi po prvi put relativno jasno definisano, na kom noviu se određeni problemi moraju rešavati. Lisabonskim sporazumom propisano je takozvano načelo "supsidijarnosti" – odluke se donose od nižeg ka višem nivou.

Evropski parlamentarac Jo Lajnen ukazuje i na novu transparentnost: „Ovim ugovorom podela nadležnosti regulisana je strožije nego bilo kojim dosadašnjim evropskim sporazumom. Znamo koje kompetencije pripadaju isključivo Evropskoj uniji. To su, recimo, carinska, trgovinska i monetarna politika. Doduše, podela kompetencija može dovesti i do konflikata, smatra Lajnen. Jer, kako odrediti šta treba da se reguliše na evropskom, a šta na nacionalnom nivou? U pojedinim slučajevima, kaže Lajnen, na kraju ipak morati da odlučiti sud Evropske unije.

Od 2014. godine dvostruka većina

Novi princip glasanja u Savetu ministara biće uveden 2014. Tako će umesto jednoglasnih odluka po pravilu biti dovoljne i većinske. Za usvajanje predloga biće potrebna dvostruka većina sačinjena od 55 odsto zemalja članica koje objedinjuju 65 odsto stanovništva EU. Blokiranje odluka biće teže, ali ne i nemoguće.

Uticaj velikih država će novim sistemom biti nešto veći. Tesne odluke su u Savetu ministara do sada bile retke. Predstavnici država članica nastoje da postignu konsenzus. Glavni deo pregovora se ionako odvija na zajedničkim sastancima odbora, Evropske komisije i parlamenta koji su zatvoreni za javnost.

Poslednje proširenje parlamenta

Broj mesta u Evropskom parlamentu još jednom se blago povećao Reformskim sporazumom i to sa 736 na 750. Ovo je gornja granica, što znači da se, za razliku od dosadašnje prakse, primanjem novih zemalja članica u EU, broj evroparlamentaraca neće menjati. Tako će, recimo, Nemačka morati da ustupi par svojih mesta, a ima ih 99 mesta u parlamentu. Poslanička mesta biće ustupljena novim članicama poput Hrvatske.