„Uvek kada putujem strahujem da se više neću vratiti“

Treći oktobar 1961. godine. U ranim jutarnjim satima pred ulaznim vratima su bili vojnici, policajci, službenici lokalnih vlasti. Porodici Irmgarda Onezorgea pročitan je protokol u kojem između ostalog stoji: „Niste dostojni da živite na državnoj granici na zapadu.“

Irmgard Onezorg taj dan, od pre 50 godina, nosi u neizbrisivom sećanju: „Naravno da smo se uspaničili. Moj tata je upravo bio ustao i bio je u kupatilu. Moja mama je još uvek spavala sa ostalom decom. Znam da je bila zamolila da joj ne smetamo i moj tata je rekao da će joj sam reći za to jer je ona tada bila u četvrtom mesecu trudnoće. Ali službenici nisu imali obzira prema tome, upali su u spavaću sobu i sami su sve rekli mojoj majci.“

Sada ćemo na ulicu

Danas 54-godišnja Onezorge živela je tada sa svojom porodicom u mestu Ginterode koji je na granici sa saveznom pokrajinom Donjom Saksomijom. Njeni roditelji tamo su imali poljoprivredno dobro i gostionice. Ali kuća i farma bile su direktno na granici između dve Nemačke: „Moj otac je odveden u kancelariju gradonačelnika. Jedan naoružani službenik išao je iza njega. Otac je jednom komšiji rekao: ’Sada će mene i moju porodicu isterati na ulicu’. To naravno nije bilo jednostavno za njega i njegovu porodicu.“

Tog oktobra 1961. godine u akciji provedenoj tokom maglovite noći 3200 osoba prinudno je preseljeno u unutrašnjost Nemačke demokratske republike. Cilj akcije bio je utvrđivanje unutarnemačke granice. Prvi talas prisilnog preseljavanja dogodio se već 1952. godine. U državne akte taj postupak je ušao pod ciničnim imenom „Akcija štetočina“. Odlukom o prisilnom preseljenju bilo je obuhvaćeno ukupno 11.000 osoba. A odštete skoro da i nije bilo. Rajner Potrac, koautor knjige „Prisilno preseljavanja na unutarnemačkim granicama“ kaže da je protivljenje toj akciji imalo malo smisla, baš kao i bekstvo na zapad: „Oni koji su bili pogođeni akcijom 1961. godine nisu imali nikakve mogućnosti. U to vreme granica je bila neprobojna, postojale su dve žice na granici, zemljišne parcele bile su po pravilu okružene, graničari su bili u stanju povećane borbene gotovosti, a 1961. godine nije bilo bega, dok je, na primer, 1952. godine u akciji (prisilnog preseljavanja – op. red.) oko 4.000 ljudi jednostavno pobeglo preko granice.“

Žigosani kao zločinci

Irmgard Onezorge i njena porodica su u oktobru 1961. godine svoju pokretnu imovinu utovarili u kamion i bili preseljeni u okolinu Vajmara. U blizini svinjca na jednoj farmi dodeljen im je mali stan: „U tom mestu smo zapravo bili označeni kao zločinci, kao asocijalni. Govorilo se da tamo dolaze ljudi koji mora da su napravili neki zločin. Jer ako se neko pošalje tamo, onda mora da je napravio neki zločin.“

Najpre izgubiti kuću i farmu, a potom biti označen kao kriminalac – sa tom duplom traumom brojni nisu mogli da izađu na kraj. Zbog stida su svoje životne priče najčešće krili godinama, kaže Rajner Potrac. „Postoje pojedini slučajevi samoubistava, ali ono što se i dan danas oseća jesu psihičke posledice, koje su delom često potiskivane, a koje nikada nisu, u NDR svakako ne, ali ni nakon 1990. godine dovoljno prerađene.“

Mnoge su posledice prisilnog preseljenja slomile. Njihove priče vreme je pregazilo. Irmgard Onezorge i brojni drugi još uvek nose u sećanju nepravdu koja im je naneta. Sećanja na to ne mogu da se potisnu. „Preživljavam tu traumu stalno“, piše jedna žena koja je doživela prisilno preseljenje. „Svaki put kada putujem, uvek mislim, da se nikada više neću vratiti.“

Autori: Suzane fon Šenk / Zorica Ilić
Odgovorni urednik: Ivan Đerković