Gotovo niko ne može da ga optuži da nije fleksibilan: Donald Tramp je u predsedničkoj kampanji neumorno ponavljao da je NATO suvišan, ali sada američki predsednik stoji uz taj vojni savez – i to uvek, bilo šta bilo. Za samo nekoliko meseci Tramp je izveo zapanjujući preokret – na veliko olakšanje saveznika, jer svima je jasno da prave ili potencijalne neprijatelje Zapada može da uplaši samo savez sa SAD. Takozvana „obaveza o pomoći partneru“ definisana članom 5. Sporazuma o Severnoatlantskom savezu, bez Amerike malo vredi.
Tramp sada očekuje da i njemu Evropljani izađu u susret. NATO kao institucija zvanično pristupa međunarodnoj koaliciji protiv „Islamske države“. Američki predsednik to kod kuće može da proda kao spoljnopolitičku pobedu, uz poruku da je već prilikom prve posete NATO uspeo da natera Alijansu da se orijentiše na nov način. Evropljani taj trijumf mogu da mu priušte. Na kraju krajeva, posledice takvog zaključka na rad Saveza veoma su ograničene. To je samo gest i obećanje – ništa više.
Neka Nemci više plaćaju
Problematični bi međutim mogli da budu pregovori oko drugog zahteva Amerikanaca: oni žele da saveznici ulažu više novaca u odbranu. Tramp to zahteva na sav glas, baš kao i svi njegovi prethodnici. I opet se suočava sa žestokim otporom Evropljana. Ali ako je neka veština u Briselu dovedena do savršenstva, onda je to veština formulisanja kompromisa, pri čemu na kraju svako može da se oseća kao pobednik. To konkretno u ovom slučaju znači da će se Nemačka obavezati da će izdvajati više novaca za vojne troškove. Potpuno je iluzorno verovati da Berlin hoće – ili čak da želi – da u dogledno vreme značajno poveća svoj vojni budžet. Nemačke socijaldemokrate, manji koalicioni partner u vladi u Berlinu, takve zahteve jasno odbijaju. Sastanak na vrhu NATO ostaće tako susret velikih gestova i snažnih simbola.
A tu su i snimci sa otvaranja novog sedišta Alijanse u Briselu, ali bez nekakvih dugačkih zajedničkih zaključaka. Na kraju, učesnicima je ionako najvažnije da potvrde da su složni. Žele da jasno pokažu da ulažu u budućnost NATO, uprkos svim glasinama o njegovoj propasti.
NATO su tokom istorije njegove članice isto toliko kritikovale, koliko su ga i iskorišćavale. I to je tajna njegovog uspeha: sva ta gunđanja, pa čak i odbacivanja, imala su za posledicu reforme. A te reforme dovele su do spremnosti da se suoči s novim izazovima. Trebalo bi priznati: NATO je sve samo ne savršena Alijansa. Odgovoran je za mnoge greške i ima mnoge nedostatke. Ali na kraju i najveći kritičari – a Tramp je donedavno bio jedan od njih – moraju da priznaju: bez NATO bi svet bio mnogo manje bezbedan nego sa njim. Zato će i susret u Briselu – biti uspeh.