Upoznajte ergoterapiju

Reč "ergo" pomoću koje je dobijen naziv ergoterapije potiče od strarogrčke reči érgon, što znači: rad, aktivnost. Prve primene ergoterapije su počele u SAD početkom 20. veka, i to u ordinacijama i ateljeima najrazličitijih stručnjaka: lekara, socijalnih radnika, pa čak i umetnika i arhitekata. Začetnik ove metode u Nemačkoj je Herman Simon, koji je 1924. izneo svoju teoriju radne terapije za psihički obolele. Danas je ergoterapija visoko razvijena disciplina; u Nemačkoj su 1999. nazivi poslovnog i aktivirajućeg terapeuta ukinuti i zamenjeni jedinstvenim nazivom - ergoterapeut.

Većina dece ima problem - od rođenja

Judit Kunc pet godina radi sa decom sa posebnim potrebama: "Radim u specijalnoj školi sa decom sa mentalnim i telesnim hendikepom, uzrasta od 6 do 18 godina. Ona moraju da pohađaju školu kao sva druga deca, ali s obzirom da imaju urođene teške oblike invaliditeta ne mogu da se integrišu u rad u redovnim školama“. Judit ističe da je većina dece paralizovana od rođenja ili ima progresivnu mišićnu distrofiju. Ima i onih koja su doživela nesreću. "Oko 80 odsto dece je u invalidskim kolicima, ali ima i dece sa pomagalima za stajanje i kretanje, ili dece koja komuniciraju sa tzv. talker-om. To su elektronska komunikaciona pomagala koja emituju prirodni ili veštački glas".

Kako se uklopiti u svakodnevicu?

Cilj ergoterapije u pedijatriji jeste da se deca sa hendikepom osamostale u obavljanju svakodnevnih aktivnosti: Vrlo je važno da deca mogu sama da se hrane, da drže kašiku ili namažu puter na hleb. Takođe je bitno da se samostalno kreću u invalidskim kolicima, idu u toalet, ili da se sama obuku. U školi je samostalnost jednako važna, da sede bez pomoći drugih lica, ili da sat vremena koncentrisano pišu". Svaki napredak deteta, nekad vidljiv tek posle godinu dana, jeste veliki uspeh za dete, ali i za terapeuta: "Srećni smo kada deca nauče da koriste neki uređaj, ili pričaju talker-om, ili kada umeju nešto da drže u rukama ili ispuste iz ruku. To su mali ciljevi, ali se postižu samo mukotrpnim radom".

Mali uspesi mnogo znače

Ergoterapeuti rade u bolnicima, rehabilitacionim klinikama, vrtićima, školama ili staračkim domovima. To je profesija koja podrazumeva rad sa osobama koje imaju najrazličitije probleme - psihološke, neurološke ili ortopedske. Judit Kunc sa jednim detetom uglavnom radi dva puta nedeljno po 45 minuta: "Po pravilu radim sa svakim detetom pojedinačno, ali pratim dete i tokom nastave umetnosti ili idem sa njim na plivanje. Bitno je da imate strpljenja i da budete zadovoljni malim uspesima. Razumevanje i pružanje osećaja deci da vrede kao i sva druga deca, izuzetno je značajno."

Mali broj pacijenata postaje samostalan

Specijalnu školu deca pohađaju do 18 godine. Šta posle? "Vrlo je mali broj onih koji kasnije zaista uspeju da nađu neki posao i postanu samostalni. Većina osoba nastavlja da živi sa svojom porodicom ili u domovima za decu sa posebnim potrebama." Judit Kunc ističe da se osobe, pored primarnog hendikepa, tokom vremena suočavaju i sa sekundarnim oštećenjima poput skolioze - zakrivljenja kičme. Deca rastu, dobijaju na težini i zato moraju da koriste dodatna pomagala, a nega i transport takvih osoba je sve teža. U nekom momentu života samostalnost u obavljanju osnovnih stvari je vrlo otežana ili pak nemoguća. Judit Kunc svim srcem obavlja svoj posao, uživanje u radu sa detetom jeste ono što je ispunjava. "Rad sa henidikepiranim osobama oplemenjuje. Kada se dete sat vremena smeje i terapija mu pričinjava zadovoljstvo, onda sam i ja provela lepih sat vremena”.

Autor: Ivana Ivanović

Odgovorni urednik: Saša Bojić