1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Upomoć, svet traži nešto od nas!

Oni su plašljivi, dragi i nesposobni da preuzmu odgovornost. Oni bi da pričaju, ali ne i da kažu svoje mišljenje. Zavisni su od Tvitera i Fejsbuka. Šta je sa generacijom 25-godišnjaka? Zidojče cajtung nudi 8 odgovora.

Generacija 25-godišnjaka zavisna od socijalnih internet mreža i nesposobna da pruzme odgovornost

Generacija 25-godišnjaka zavisna od socijalnih internet mreža i nesposobna da pruzme odgovornost

1. Moja generacija je brbljiva

Pre nekoliko meseci je jedna firma za mobilnu telefoniju imala slogan koji glasi „pričaj dok se ne izduvaš“. Reklama prikazuje mlade ljude između 20 i 30 godina, čija tela se u toku beskrajnih telefonskih razgovora prazne, sve dok, na kraju, ne leže kao prazni omoti na podu, sa prevelikom glavom koja i dalje neometano govori.

Retko kad sam u medijima videla toliko tačnu sliku moje generacije. Jer, ako postoji nešto što ih spaja, uprkos klasnih, obrazovnih i etničkih razlika, onda je to potreba da nešto saopšte. Mi postavljamo linkove na „Tviteru, postavljamo fotografije na „Flikeru“, obnavljamo trenutno „stanje na Fesjbuku“ i pri tom se ne stidimo ni najvećih banalnosti. Jedna devojka javlja, da „kulira sa dečkom“, druga prži meso – „mmm, ukusno“ –, jedan dečko „češe glavu“. Rokeri i rejveri pre nas su bili zavisni od žurki, droge i neke čudne sintetičke odeće. Mi smo zavisni od toga da nešto kažemo. Nebitno šta.

2. Nismo u stanju da kritikujemo

Postoji samo „sviđa mi se“, a ne i „ne sviđa mi se“

Postoji samo „sviđa mi se“, a ne i „ne sviđa mi se“

Poslovni model „Fejsbuka“ i „Tvitera“ zasnovan je na tome da korisnici što češće idu i što duže ostaju na svojim stranicama, a da pri tome budu što aktivniji. Interakcija se dešava pogotovo kada nekoga hvalimo.

Sve sadržaje za koje smatramo da imaju uspešan sadržaj, komentarišemo, preporučujemo ili im dodajemo malu ikonicu - sliku palca koji pokazuje na gore i znači „sviđa mi se“. Ako nam nešto deluje neprimereno ili dosadno onda ne reagujemo. Ta tendencija ka afirmaciji prisutna je i na univerzitetima.

U Minhenu sam na predavanju jednog profesora za privrednu etiku čula, da je njegov glavni uspeh to što je u neoliberalni privredni poredak uveo novu etiku. Taj profesor je rekao da je dečiji rad, istorijski gledano, neophodan korak ka industrijalizaciji siromašnijih regiona. Studenti nisu negodovali, čula se jedino rečenica:

„Čoveče, tako nikad nećemo uspeti da odradimo sve teme ovog semestra.“

3. Ne znamo šta nas čeka – i plašimo se

Naravno, nijedna generacija pre nas nije odrasla u tako sigurnim, mobilnim i bogatim uslovima. Međutim, generaciji iznad dvadeset, budućnost je predstavljena kao akord od tri tona: nezaposlenost, promena klime i kriza energije.

Sposobnost za borbu sa konkurencijom bitnija je od solidarnosti, glasi najvažnija obrazovna poruka. Mi nasleđujemo svet, čija priroda se nezadrživo (negativno) menja. Svet u kome privredni rast sve češće izostavlja čoveka.

Tome možemo da se suprotstavimo samo trudom, potrošnjom, komunikacijom, ako glavna pokretačka sila služi nam – strah. Ne od nadgledanja i terorizma, nego od toga da nećemo naći mesto u svetu. A strah je sve drugo samo ne produktivan.

4. Moja generacija nema subkulturu

Ne suprotstavljam se ničemu, osim onome od juče

Ne suprotstavljam se ničemu, osim onome od juče

Generacije pre nas su neprestano iznalazile način da kažu kako im se ne dopadaju vrednosti, „lajfstajl“ ili kultura prethodne generacije. Hipici protiv materijalizma, poperi protiv spiritualizma, pankeri protiv higijenizma. Moja generacija radi - sve po malo. Dve alternative, pored glavnog „mejnstrima“, su „emo“ i „hipsteri“. Ovi prvi su eskapistički plačljivici, a drugi se definišu preko čitavog „lajfstajl-programa“, koji se sastoji od različitih poza (voziti stari bicikl), potrošnje (mekbuk, uske pantalone, naočare) i ironičnih aluzija (jeftino pivo, pornografska estetika).

Hipster kultura se ne suprotstavlja ničemu osim hipsteru od juče. Jedina novina je nova lista potrošnje koja diktira način života.

5. Mi se plašimo konfrontacije

Pre nekog vremena učestvovala sam u diskusiji o finansijskoj krizi. Brojke koje su nam prezentovane, pokazuju da će da će recesija naviše pogoditi žene. Jedna mlada žena iz publike smatrala je da nije pravedno govoriti tako nešto:

„Ja mislim da je pogrešno da se govori o zlobnim muškarcima, jer, ako počnemo sa konfrontacijom, tek onda nastaju otpori.“

Kako neko, ko misli da je sukob nešto loše, treba da se suprotstavi dobro obrazovanom desno-ekstremisti? Sve češće se susrećemo sa takvim stavovima. Reč „oportunista“, najgoru psovku mojih roditelja, danas više niko ne koristi.

Ne znaju šta ih interesuje

Ne znaju šta ih interesuje

6. Mi ne smatramo da zaslužujemo više, pa radimo bilo šta

Mi bismo, u stvari, želeli da preuzmemo odgovornost - za neki posao, za porodicu ili barem za nas same. Umesto toga, produžavamo godine studiranja. Jedan kolega sa studija je svoj doktorat obrazložio na sledeći način:

„Meni ne pada na pamet ni jedan posao koji bi me interesovao.“

On ima skoro 30 godina i povremeno radi, ali uglavnom ga roditelji izdržavaju. Tako se dugi niz godina nalazimo između dve vatre. Sa jedne strane su preduzeća koji nas slabo plaćaju, a sa druge strane su roditelji koji kontrolišu naše finansije i na taj način stiču pravo da postavljaju pitanja, koja mi sa skoro 30 godina ne želimo da slušamo:

„Kakva je situacija sa poslom?“

Rezultat: Mi se još manje usuđujemo da nešto promenimo i radimo još jednu praksu.

7. Mi volimo našu poremećenu sliku tela

Naš odnos prema telu vezan je za dva, sasvim mlada, dostignuća civilizacije. Pornoestetika i poremećen način ishrane.

Sa jedne strane je primetna neviđena neobuzdanost, kada je hrana u pitanju. Sa druge strane tu je „Anorexia nervosa“: Nama se stalno prezentira glamurozni rezultat neuhranjenosti u medijima - i mi u sebi i našim prijateljima otkrivamo želju za slabljenjem.

Tome se pridružuje bezuslovno prihvatanje erotike u svim sferama. Jedan primer je kalendar za donji veš, koji je proizvela internet stranica za socijalno umrežavanje „studiVZ“. Stotine muških i ženskih dobrovoljaca se javilo kako bi se slikali u erotičnim pozama – bez ikakvog honorara, samo zabave radi.

8. Mi ne mislimo politički

Ako nastave da brbljaju...

Ako nastave da brbljaju...

Politčki argument je u mojoj generaciji gotovo izumro, naš odnos prema demokratiji se istrošio.

Na političkom seminaru je jedna profesorka pitala šta učesnici misle o tome, da na izborima pravo glasa dobiju samo osobe sa određenim stepenom obrazovanja. Dva studenta su se odmah složila. Ostatak se nije složio sa ovom dvojicom, ali nisu ni uspeli da nađu argument kako bi obrazložili svoj „osećaj“.

U suštini, mi nismo u stanju da kritikujemo politički i ekonomski režim, jer smatramo da ne postoji alternativa privrednom tržištu. Da bi kritikovali sistem, potrebno nam je puno energije.

Mi trošimo energiju kako bi osigurali karijeru, uspeli da odemo na sva predavanja i u međuvremenu ukucamo na „Fejsbuku“ šta trenutno radimo. Ako to ne promenimo, shvatićemo u nekom trenutku, da će neka mlađa generacija za nas reći:

„Oni su dozvolili da svet postane pustoš, zato što su samo brbljali.“

Pripremila Željka Bašić-Savić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  • Datum 20.09.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Jkri
  • Datum 20.09.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Jkri