Umrla ti je mama, ali pazi, kamera ide

Šta je to što mlade ljude tera da se utrkuju da dospeju u uži izbor za pakao zvani kasting šou za talente, pevačke zvezde, modele? Šta im pomaže da se ne obaziru na činjenicu da ih tretiraju vulgarno i surovo? Zašto se nijedno mlado biće ne pobuni kada se prema njemu ophode nehumano? Šta je to što roditeljima pruža opravdanje za činjenicu da decu puštaju na teren gde ih omalovažavaju, vređaju, tiranišu? Zašto se gledaoci smeju tragičnom sledu događaja u nekoj emisiji, rugaju se nespretnosti mladih, neformiranih osoba? Možemo li pomamu za zvezdama opravdati samo željom za uspehom, begom od dosade anonimnosti, pohlepom kada je u pitanju novac i zarada bez muke?

„Deutschland sucht den Superstar“ – „Nemačka traži superstara“ je nemački kasting šou koji je prvi put emitovan 2002. godine na televizijskoj stanici RTL. Bazira se na engleskoj emisiji „Pop idol“, koncepciji koja širom sveta ima licencu, pa je tako nastao „Američki idol“ ili „Nova zvezda“ u Francuskoj.

Pored dobrog pevanja koje bi trebalo da se podrazumeva ocenjuje se i „autfit“, odnosne „krpice“ iliti „perje“ kandidata kao i pokretljivost i personalne preference, šta god to značilo - možda lične karakteristike ili osobenost.

Cinični Diter Bolen

Ne jednom se u Nemačkoj dizala buka od strane televizijskih kritičara i publike zbog tih emisija. Međutim, taj šou program vrlo je gledan, a to je, pretpostavljamo i najvažnije, jer producenti tako pune novčanike, pa samim tim ovakva vrsta programa opravdava svoje postojanje.

Uvek iznova se pred našim očima odmotava otužna priča o ispunjenom snu mladića ili devojke koji su uspeli da se nađu na ulazu u carstvo ostvarenih snova i da pobegnu od socijalne pomoći od koje su pre toga životarili.

Potpuno je nebitno što pri tom Diter Bolen, muzicki mag, producent i pevac bljutavih pesmica kao što je „Cheri, cheri Lady“ sa kojima je postigao svetsku slavu i koji je već mnogima trn u oku, u najmanju ruku neučtivim i uvredljivim ponašanjem dovodi mlade takmičare do plača ili čak psihičkog sloma.

Kako drugačije nego uvredom nazvati primedbu koju on upućuje mladoj devojci posle njenog nastupa, da bi svojim pevanjem naterala i glavicu luka da se rasplače. Cinici bi rekli da takvo nešto treba smisliti… Da li to znači da čoveku treba čestitati na mašti i kreativnosti?

U kritikama koje uvek iznova prate taj televizijski cirkus kritikuju se četiri stvari. Osim uvredljivog ponašanja Bolena, stalno se ponavlja da emisija postoji samo da bi publika zadovoljila želju za ismejavanjem, RTL namerno bira diskutabilne kandidate i prikazuje ih kao „medvede koji plešu“.

Takođe se kritikuje činjenica da RTL pravi tu emisiju samo zbog gledanosti. U jednoj anketi, 66 odsto nemačkih gledalaca potvrdilo je da smatra da se članovi žirija nedopustivo odnose prema kandidatima, a osam procenata smatra da su kandidati sami krivi što se uopšte prijavljuju na takvu vrstu takmičenja.

Nemačka traži super budalu

Ako se dobro sećamo, sve je počelo sa „Velikim bratom“, sa kojim je krenula moda ulaženja u spavaće sobe i kupatila nepoznatih ljudi i to 24 sata dnevno. Kritike kao da ne dotiču producente kojima se mnogo više dopada lavina napisa po štampi i velika gledanost nego obrnuta situacija.

Uostalom, činjenica da se šou emituje šesti put i da uvek ima dovoljno publike koja gleda maltretiranje dece na njihovom putu ka ružičastoj budućnosti, daje potvrdu tim producentima da su u pravu.

„Očigledna je potreba da ljudi po svaku cenu žele da što pre budu priznati i prihvaćeni. Činjenica da će najčešće biti izblamirani nažalost nije u svesti. Unapred i kasnije, kada do blamaže i neprijatnosti dođe, o tome se vrlo malo govori i o tim ljudima se kasnije niko ne brine“, kaže psiholog Gordana Satler.

U Frankfurter algemajne cajtungu imali smo priliku da pročitamo da je reč o emisiji pod nazivom „Nemačka traži super budalu“. Pevač Toni Maršal upoređuje taj šou sa logorom Gvantanamo. Frankfurter rundšau ovakvu vrstu zabave smatra modernim oblikom kuge. Nemački savez za kulturu i Savez za zaštitu mladih su posle jedne emisije u kojoj je kandidat pred kamerama doživeo psihički slom, emisiju nazvali „licemernom podlom inscenacijom“.

Međutim, brojke, kao i uvek, govore same za sebe. Emisiju je gledalo šest miliona gledalaca, a na takmičenje se redovno prijavljuje više od 30.000 mladih željnih slave.

Decom manipulišu i mediji i roditelji

U Americi postoji sličan televizijski format koji se zove „Američki idol“. Šou je vrlo gledan jer je pronađena ravnomerna kombinacija pozitivnog i negativnog. Kandidati se ne prikazuju u suviše negativnom svetlu jer bi to odvratilo porodice da gledaju emisije. Koncepcija je vrlo jednostavna: Napraviti zvezdu od jedne mlade, ružne osobe, koja živi od socijalne pomoći.

U Americi je taj šou gledaniji od vesti. Istraživanja pokazuju da bi devojčice kad porastu najradije postale Paris Hilton, a dečaci bi uskočili u kožu repera pod imenom „50 Cent“. Stručnjaci kažu da razlog, osim činjenice da televizija bitno skraćuje put do zvezda, leži i u tome da dolazi generacija „JA“.

„Roditelji su u suštini poneti opštim trendom da se što pre iskoristi neki put i detetu navodno obezbedi nekakva bolja budućnost koja je bazirana na uspehu i slavi. Naravno, dete treba da zadovolji sve roditeljske potrebe, dakle da i roditelj bude slavan i uspešan. U tom smislu je manipulacija dece i od strane medija i od strane roditelja velika i nedopustiva“, kaže Gordana Satler.

Naime, stasala je nova armija mladih koja se pojavila početkom sedamdesetih i koja poseduje sve jasnije oblike narcizma kao i odbojnost prema bilo kakvoj vrsti samokritike. U pedesetim godinama jedno istraživanje je pokazalo da samo 12 odsto dece smatra sebe važnom licnošcu, a u 80-tim ih je bilo 80 procenata.

„Neću dopustiti da me slomite.“

Jedno istraživanje univerziteta Harvard pokazuje da danas 31 odsto mladih veruje da će postati poznati. To se smatra dobrim pomakom zato što podrazumeva rast samopouzdanja, ali problem predstavlja odbijanje kritike i nemogućnost realne ocene samog sebe.

U Nemačkoj pomami za zvezdama stvari ne stoje nimalo drugačije. Mnogi kandidati koji jednostavno ne umeju da pevaju, toliko su samouvereni da vređaju žiri i uvek iznova se prijavljuju za nove kastinge jer ne žele da odustanu od svojih snova.

„Uvek ću se baviti muzikom.“

„Neću dopustiti da me slomite.“

Tako glase rečenice koje ponavljaju ti mladi ljudi poput papagaja, čak i kada uopšte nema šta da se lomi osim njihove železne volje za uspehom.

Tu se sukobljavaju dva sveta. Sa jedne strane televizija nudi brzometan uspeh, a sa druge, kandidati se na vrlo surov način suočavaju sa činjenicom da to nije lak posao. Verbalnu uvredljivu akrobatiku, članovi žirija pravdaju klasičnom pretpostavkom za početak profesije, koja podrazumeva talenat, individualno zračenje, odeću i naravno rad, rad i rad.

„Super mama“ – Hajdi Klum

Ne možemo da ne pomenemo i serijal „Nemačka traži super model“ koji vodi popularna super manekenka, super mama, super supruga, super žena, super Hajdi Klum - magični nemački izvozni produkt koja sve može i sve stiže i ništa joj nije teško.

Da li uopšte treba opisivati navalu, mahom maloletnih devojčica, koje žele da uskoče na modnu pistu i da pride dobiju vreću para. Tu nema vređanja, bar ne u onoj meri kao kod Bolena, ali zato ima situacija u kojima se sasvim mlade devojke nagovaraju da se skinu i da, kao od majke rođene, puste da im „Bodi umetnici“ nacrtaju odeću na telu i da potom na plaži, uz zalazak sunca, poziraju u izazovnim pozama.

Kada se devojčica, koja je još daleko od punoletnosti, pobuni i kaže da joj to nije baš ugodno, te da će se posavetovati sa majkom, naravno da se na nju vrši pritisak i strogo joj se saopštava da „od nje na taj način neće postati vrhunski model“.

Voditelji kao „terapeuti“

Vratimo se Diteru Bolenu, samozvanom vitezu koji se kandidatima obraća toliko direktno da nikome ne ostavlja varijantu za ličnu interpretaciju njegovih reči. U jednim nemačkim novinama čitamo da je reč o čoveku koji ima neverovatno neprijatan gen da uvek kaže šta misli na najdirektniji mogući način i da ga uopšte ne zanimaju posledice njegovih reči.

„Činjenica je da su najčešće najomiljeniji i najpopularniji voditelji u Nemačkoj oni koji uspevaju dobro da isprovociraju emocije publike i da sa druge strane dobro odigraju svoju kvazi terapeutsku ulogu“, kaže psiholog Gordana Satler.

Ovakva diskusija za mlade ljude je sasvim prevaziđena jer u vreme „Ju-tjuba“, Karaoka i „Maj-spejsa“ oni ne mogu ni da pretpostave da bi čovek, zbog jednog televizijskog nastupa, trebalo ceo život da se stidi. Kome će uopšte 2017. godine biti interesantno to što je neko bio ismejan od strane Ditera Bolena?

„Ispale ste, ali se smeškajte“

Naravno, da taj šou nije ostao usamljen i prosto su navrli nastavci u kojima se traže razni super-talenti. Jedan od njih je emisija „Popstars just 4 girls“ koju emituje kanal Pro ziben i koja je ilustrovana dokumentarnim detaljima biranja članova muzičkog pop benda.

Zbog svakodnevne selekcije kandidata, interaktivni delovi kastinga umontirani su u emisiju. O kandidatima ne odlučuju gledaoci, nego žiri. Na nemačkoj televiziji upravo se prikazuje nova serija tih emisija.

U žiriju se nalazi pevačica Luna, reper Sido i koreograf iliti igrač Detlef Zost koji je napravio karijeru upravo tako što je počeo da trenira decu u prvim epizodama „Popstara“ i napredovao do člana žirija koji „trenira živce“ ne samo kandidatima nego i upornim mazohistički nastrojenim gledaocima. Učešće poznatog repera Sida u žiriju „Popstara“ javno se kritikuje:

„On u svojim pesmama veliča drogu i nasilje i ima negativno mišljenje o ženama“, tvrde stručnjaci iz Saveza za zaštitu dece. Samim tim on nije pozitivan uzor za mlade.

Čitava situacija vezana za kastinge, naravno, nije ni blizu onoga što se umotano u glamur predočava gledaocima. Dve devojke iz Kotbusa pokušale su da ostvare svoj san o uspešnoj karijeri. Posle dugog čekanja, rečeno im je da su „lepe, ali nažalost nedovoljno talentovane“. Određen broj devojaka koje su došle na kasting, nisu ni dobile šansu da pevaju pred žirijem, ali su zamoljene da sačekaju da bi se snimila scena izlaska iz sale, i preporučeno im je „da izgledaju srećno“ u kadru.

Kako povećati gledanost?

Povodom pretposlednjeg nastavka kasting šoa mnogi su bili zaprepašćeni kada su videli šta rade producenti jedne kasting emisije kada kandidatkinji premine majka. Pro Ziben je ličnu tragediju jedne kandidatkinje ubacio u dramaturgiju emisije.

Naravno da takva kasting emisija živi od snova kandidata da postanu poznati. Smrt nije predviđena u takvoj dramaturgiji, jer ona neumitno pokazuje da život nije samoposluga, gde kupac može da uzme ili ostavi ono što želi.

Sve više nam se čini da Marsel Rajh Ranicki, književni kritičar koji je nedavno uzvitlao veliku nepogodu na javnoj sceni Nemačke time što je odbio jednu televizijsku nagradu iz protesta što se na nemačkoj televiziji emituju „sve same gluposti“. Nije nego Her Ranicki!

Gledanost emisije bila je do te mere niska, da Pro Ziben nije mogao da odoli, a da ne iskoristi ukazanu mogućnost i smrt iskoristi kao propagandnog agenta. Da li je samo slučajnost ili kalkulacija da se u bulevarskim novinama na dan emitovanja u novinama pojavila najava da ćemo to veče videti „najtužniji trenutak ikada viđen u ovoj vrsti emisija“.

Kandidatkinja saznaje da joj je umrla majka, mi to ne vidimo. Ali vidimo Detlefa Zosta. Narednik za drilovanje, poznat po vojničkom načinu ophođenja, bučno uvlači vazduh pre nego što devojkama, koje se bespoštedno bore da postanu članice budućeg benda, kič potresenim glasom saopštava da je njihovoj drugarici umrla majka.

„Ponekad se u životu događaju stvari sa kojima niko ne računa. I upravo se to dogodilo. Viktorijina mama je umrla“.

Rez?

Ne, nije bio rez, iako je na tom mestu kamera MORALA da se isključi. Ne samo što nije isključena, nego se direktno unosila devojkama u lice, dok su se one šokirane borile da savladaju ono što su upravo čule.

Ni tu nije kraj. Kamera je potom snimala njihovo nespretne pokušaje da definišu ono što osećaju. I umesto da se bar tu završi prikaz te tragedije, mi vidimo skamenjena lica tih devojaka, a kasnije i njihove izjave o tome šta se desilo. Gledaoci su mogli da čuju rečenice:

„To je veliki udarac za nju.“

„To me toliko pogodilo da se osećam potpuno prazno.“

I ni to nije sve. Dril-komesar Zost sakupio je devojke i u kameru plačnim glasom i sa suzama u očima, kojih se i inače ne stidi i kojih u svakoj emisiji ima na pretek, rekao:

„Viktorija mi to radimo za tebe. Mi te volimo.“

Dakle, banalizuje se smrtni slučaj. Naravno da su usledile kritike. Bune se čak i političari. Generalni sekretar CDU-a Roland Pofala kaže:

„Cinično je devojci od šesnaest godina, vest o smrti njene majke preneti u okviru televizijske emisije. Taj slučaj ponovo pokazuje da je u Nemačkoj neophodna društvena debata o kvalitetu televizijskog programa.”

Ironija sudbine je da se ovde kritika pretvorila u agenta za promociju. Kao da sve to nije dovoljno, Pro Ziben je uveče poslao još jednu poruku u kojoj se distancira od reklame koju su mu tog jutra pružili bulevarski listovi. Pojašnjeno je da učesnica „Popstar“ takmičenja jeste pred kamerama saznala za smrt majke, ali nije snimana u trenutku kada je čula tu vest. Gledaoci su mogli da prate „samo“ člana žirija i druge kandidatkinje.

Da li je tu kraj?

Ne, nije. Autori emisije su na kraju poentirali još jednom tako što su objavili da je kandidatkinja Viktorija zadovoljna načinom na koji je ispričana njena lična tragedija!!!