„Umetnik je uvek u egzilu“

DW: Gotovo pola svog života ste proveli van Kine – na Novom Zelandu, u Australiji, Nemačkoj i drugim zemljama. Da li još za sebe kažete da ste pisac u egzilu?

Jang Lian: Odgovor bi zapravo bio pitanje: koji kreativni mislilac nije neprestano u egzilu? Često smo mi, umetnici, politički ograničeni, ali još češće komercijalno ili jednostavno lošim ukusom koji nas okružuje. Kreativni stvaraoci su uvek u duhovnom egzilu.

Dakle ni u zemljama u kojima vlada sloboda mišljenja ne vidite slobodu za kreativnost?

U ljudima je sve više egocentrizma i cinizma u ovom takozvanom globalizovanom vremenu, koje sve povezuje i svuda dopire. Danas se proliva više krvi nego pre – pomislite samo na stradanja na Bliskom istoku. Dvostruki moral i cinični odnos prema životu ne vladaju samo u diktaturama i autokratijama – nego svuda. Kao individua moraš promisliti o svojoj stvarnosti i odlučiti da li si u takvom svetu u egzilu ili kod kuće.

Vi ste očigledno odlučili da jeste u egzilu. Šta to znači?

To znači da morate dovoditi u pitanje ograničenja vlastitog razuma. I na osnovu tog duševnog izazova onda morate odlučiti o svom delanju.

To je prilično apstraktan odgovor. Kako to izgleda u praksi?

Recimo jedan kineski pesnik koji živi po celom svetu jeste obavezan da se bori za slobodu mišljenja u Kini, da se zalaže za pozitivnu kulturnu promenu. Sa druge strane, moramo da se bavimo i nadnacionalnim protivrečnostima, pre svega na Zapadu. Velike firme grade fabrike u zemljama poput Kine kako bi tamo izrabljivale radnike ekstremno niskom platom i lošim uslovima. A onda prodaju proizvode po celom svetu po međunarodnim cenama i sa velikim dobitkom. To je cinizam i dvostruki moral sa kojim smo sučeljeni svakog dana. Protiv toga treba istupiti jasnim stavom.

Od pre nekoliko godina možete slobodno putovati u Kinu. Ili postoje još neke restrikcije?

Kina je komplikovan slučaj, tamo ništa nije crno ili belo, uvek je i jedno i drugo. Da, u međuvremenu ponovo mogu da putujem u Kinu. Kao što rekoh – želim da se tamo borim za političke, kulturne, ali i literarne promene. To na primer podrazumeva dodelu jedne onlajn-nagrade za kineske pesnike, bez obzira na njihovu političku farbu ili festival lirike koji omogućava razmenu sa svetskim pesnicima. Ili izdavanje knjiga. Ali i tu moram reći da tako nešto nije lako u Kini. Poslednji put sam bio suočen sa cenzurom 2011, kada sam izdao prozu u stihu The Narrative Poem, koja je tek jedan dan bila u knjižarama. Svih 3.000 komada je povučeno iz prodaje i uništeno.

Zašto?

Zbog jednog dela teksta, koji može da stoji i inokosno i zove se Reality Elegy. Tu nisam mogao da odolim, a da ne pišem o masakru na Tjenanmenu. Taj događaj je bio prelomni u mom životu, ali i u kineskoj kulturi. Još uvek je tabu govoriti o tome kako je vlada juna 1989. pregazila demokratski pokret i počinila masakr. Zato su vlasti veoma pažljivo čitale moju knjigu. Izdavač je bio upozoren i to je značilo smrt knjige.

Koliko ste primeraka spasili?

Dobio sam 25 kopija od izdavača. Najpre sam nedelju dana bio veoma tužan, ali onda sam pokušao da razudim značaj te zabrane. Hteo sam da pišem o Tjenanmenu po svaku cenu, iako to činim veoma poetično. Da je knjiga normalno objavljena i da nikog nije zainteresovala – to bi me već zabrinulo. Ali činjenica da je knjiga zabranjena je potvrda snage izraza poezije. To još pokazuje da ljudi čitaju poeziju u vremenu kada se tvrdi da liriku niko ne čita. Tada je zabranjena knjiga objavljena u Hongkongu, Singapuru, Tajvanu i preko mora. Pa onda posle dozvoljena i u Kini. Može se besplatno skinuti na internetu.

Može li se onda reći da poezija može da deluje subverzivno?

U Kini je lirika još uvek ekstremno važna. U kulturi, baš kao i društvenom životu.

Zašto je tako? Da li se poezija mnogo čita u Kini?

Da. Pre tri godine me je internet stranica artsbj.com pozvala da budem umetnički rukovodilac, a ja sam predložio da napravimo onlajn-konkurs za poeziju – otvoren za svaku vrstu kineske lirike. Napravili smo žiri sa sedam poznatih kineskih pesnika, ali niko nije računao da će nam tokom jedne godine stići čak 80.000 radova. Iza svake dobre pesme bilo je 30 do 40 strana komentara čitalaca. To je praktično bio festival poezije koji je trajao godinu dana.

*Pesnik Jang Lian je rođen 1955. u Švajcarskoj, a rastao je u Pekingu. U sukob sa režimom dolazi prvi put tokom Kulturne revolucije 1974. kada je poslat na seosko „prevaspitavanje radom“. I posle Maove smrti su Jangove knjige zabranjivane u Kini, a nakon što se priključio protestima zbog masakra na Tjenanmenu 1989, njegova dela su potpuno zabranjena. Oduzeto mu je i državljanstvo dok se nalazio na putovanju po Novom Zelandu, pa mu je ta država dala državljanstvo. U Londonu je živeo od 1993, a poslednjih godina živi u Berlinu.