Umetnička fotografija video-igrice?

Neke video-igre Martin Gajzer kupuje samo da bi ih fotografisao. On pretražuje ogromni virtuelni svet u potrazi za motivima. Ne radi se o običnom „skrinšotu“ (screenshotu) već o fotografisanju trenutka video-igre koji nijedan programer ne može da isplanira i nijedan igrač na da takav način vidi.

Gajzler je profesor za medijsku i kulturnu pedagogiju u Jeni i vodi erfurtski Institut za računarske video-igre Sponpoint (Spawnpoint). On poslednjih pet godina eksperimentiše sa oba svoja hobija – fotografijom i video-igricama i kombinuje ih. To je moguće sa takozvanom „fotografijom u video-igri“.

Više nego običan pritisak na dugme

Preduslov za sve je kreativnost. „Pokušavam da insceniram kulise ili da komponujemo druge delove igre koje inače običan igrač ne bi ni uočio“, objašnjava Gajzler. To mu na primer uspeva sa „kodovima za varanje“ (Cheats). Radi se o malim trikovima i programima koji igraču omogućavaju akcije koje nisu predviđene u originalnoj verziji igre. Gajzler može da sa takvim trikovima promeniti perspektivu kamere ili omete napad „neprijatelja“ na njegov lik. Takve fotografije obično kasnije obrađuje.

Koliko u svemu tome ima umetnosti?

„Fotografija u video-igrama može da ima svoju umetničku vrednost“, smatra Gajzler, „ako fotograf svojim delom može da pošalje poruku da ispriča priču. Pri tom može da se radi o ljubavi, zaštiti okoline ili recimo ratu bespilotnim letilicama.“

Na toj visokoj nivou radi samo nekoliko fotografa video-igara. Međutim, Gajler sebe ne smatra jednim od njih: „Ja fotografišem više iz hobija. Fotografišem, jer time povezujem razne emocije.“

Eva Bertram, docentkinja u Berlinskoj novoj školi za fotografiju, smatra da je apsurdno je od takve fotografije zahtevati da bude „umetnička“: „Fotograf se u svom poslu izlaže svetu oko sebe, a ponekad i opasnostima. To se ne može poistovetiti sa situacijom kada je fotograf u virtuelnom svetu.“ Ona na fotografiju u video-igrama gleda više kao na vrstu hobija: „Za umetnost važe drugačiji kriterijumi, na primer koncepcija ili pak kontekstualizacija slike, povezanost s drugim umetnicima kao i pitanje: koja ideja stoji iza ove slike?“

„Neprirodnost“ video-igara za Bertram takođe predstavlja problem. Ona kaže da fotografije likova iz video-igara ne mogu toliko da je „dirnu“ kao portreti koje naprave pravi fotografi, na primer August Sander: „Kod Sandera čovek ima osećaj da likovi praktično izlaze iz fotografija. To ne možemo da kažemo za fotografije video-igara. Tu nema ljudskosti.“

Kopiranje je normalno

Proizvođači video-igara često odobravaju takvo fotografisanje. „To je za njih pristojna reklama“, smatra advokat Danijel Elgert. Ipak, za svakog fotografa je važno da pre korišćenja fotografija ipak razjasni sve oko prava sa vlasnikom igre.

Markus Vimker je profesor na katedri Dizajna video-igara na Visokoj školi za medije u Štutgartu. I sam je učestvovao u razvijanju avantura i raznih likova pa ga zato raduje kada se igrači umetnički poigravaju sa video-igricama. „Mnogo toga u našoj branši polazi od kopiranja. Grade se novi elementi na već postojećim oblicima u video-igrama, osim ako se ne izume neki novi principi igranja.“

Bez obzira na to da li čovek u fotografiji iz video-igre vidi samo kopiranje ili pak umetnost, to sigurno nudi jedan novi pogled na video-igre. Gajzlerove fotografije pokazuju da video-igre mogu da budu više nego samo način da se „ubije vreme“. Fokus se pomera na kreativnost. Fotografi iz umetnosti dizajniranja igara stvaraju umetnost insceniranja kreacije dizajnera. Za tako nešto u muzičkom svetu odavno postoji naziv: remiks.

Autorke: Suzane Dikel / Marina Harapin
Odgovorni urednik: Ivan Đerković