Umesto insekticida, gljiva metaricijum

Veliki problem je što komarci postaju otporni na hemikalije. Patogen reaguje na sve manje hemijskih sredstava, pa često insekticidi i nemaju mnogo smisla. Mnogi istraživači zato tragaju za alternativnim rešenjima.

Parazitu koji izaziva malariju potrebne su samo dve vrste: komarac i čovek. Bez inficiranih komaraca patogen ne može ni stići do čoveka. Stoga nije ni čudo da je borba protiv malarije najvećim delom borba protiv komaraca.

Komarci postaju rezistentni

Ipak, svi poznati hemijski insekticidi polako gube svoje dejstvo jer komarci postaju rezistentni. Istraživači su alternativna rešenja potražili van laboratorije – u prirodi. Rejmond St. Leger sa Univerziteta u Merilendu proučava jednu gljivu – Metaricijum anisopli. Spore te gljive mogu da probiju odbrambeni mehanizam malaričnih komaraca, ali nije sve tako jednostavno:

„Predugo traje dok gljiva ne ubije komarca. Zato bi trebalo uvek koristiti veliku količinu spora na malom prostoru kako bismo bili sigurni da će celo leglo komaraca biti pobijeno.“

Dakle, metaricijum je smrtonosan za komarce, ali je prespor da bi prekinuo agoniju sa kojom se suočavaju predeli pogođeni malarijom. Zato Rejmond St. Leger planira da nadogradi gljivu genetskim inženjeringom. Traži gene koji neće ni ubijati komarca već će napadati isključivo parazita malarije.

Pogodni geni postoje u najrazličitijim izvorima

Posebno su efikasna čovečija antitela protiv malarije. Takođe, svrsi služe i geni iz imunog sistema jedne vrste škorpiona. Na posletku, i hormon samih komaraca koji je povezan sa pljuvačnom žlezdom uspešno uništava parazite.

„Modifikujemo našu gljivu svim ovim genima. Takva materija probija odbranu komarca. Insekt će moći da preživi još dugo, ali već posle nekoliko dana gljiva deluje protiv malarije koju komarac nosi. Možemo reći da ovako čak lečimo komarce. Preko 90 odsto parazita biva uništeno i komarac više ne može da prenese bolest.“

Posebno je efektna kombinacija ćelija gljive i različitih gena iz antitela. Istraživači konstruišu gene koji se aktiviraju momentalno u kontaktu sa krvlju insekta. Zato i deluju brzo, posebno kod komaraca koji su već dugo nosioci malarije. Insekt će preživeti zaprašivanje, ali više neće predstavljati opasnost po ljude. Njihov ubod će samo svrbeti.

Sprejevi, zamke...

Rejmond St. Leger sada razmišlja kako tehnički sprovesti novo rešenje: „Gljiva može da prođe kao bilo koji hemijski insekticid. Recimo, u vidu spreja ili zamki za insekte. Najobičnije crne marame se mogu potopiti u preparat od spora i jednostavno okačiti u kući. Svaki komarac koji na njih sleti biće pod dejstvom gljive. Takođe, mogu se naprskati mreže na prozorima.“

Tehnička rešenja, dakle, ne predstavljaju problem. Uprkos tome, Leger veruje da će na testiranje svog otkrića na terenu sačekati još nekoliko godina. Istraživanja bi trebalo da se obave u Keniji, ali samo ako među stanovništvom bude volje za tako nešto. Genetski inženjering je još u povoju i ljudi mu ne veruju previše.

Za utehu je što će i narednih nekoliko godina klasični insekticidi delovati dosta dobro – bar dok većina komaraca ne postane otporna na njih.

Autori: Folkart Vildermut, Nemanja Rujević

Odg. urednik: Jakov Leon