Umesto da kukam, napravila sam pesmu

Dojče vele: Vratićemo priču na početak. Kako si uopšte reagovala na ideju o nacionalnom izboru za Pesmu evrovizije i činjenicu da, na kraju krajeva, treba da se takmičiš protiv sestre i oca? Da li je to bio više izazov ili pritisak i napor?

Kristina Kovač: Ne. Prva reakcija je bila veliko iznenađenje, pošto tako nešto nisam očekivala. Nisam očekivala da će pozvati nas, dakle nekog iz sveta čiste pop muzike. Druga reakcija mi je bila brzometno razmišljanje o svim negativnim stranama tog posla. Znajući da svake godine u javnosti bude mnogo različitih mišljenja o izboru kompozitora za Evroviziju i uopšte dok je Beovizija trajala, uvek je bilo strašno mnogo komentara – i dobrih i loših. Ali nekako su ovih loši kod nas uvek glasniji. To mi je prvo palo na pamet, kada su nas pozvali.

Međutim, odmah nakon toga sam shvatila da svake godine i ja imam stalno neke zamerke, kao najobičniji građanin. Onda sam shvatila da nije fer da svake godine nešto kukam, pa zašto ovo, zašto ono… a kade mene pozovu da odbijem. To je jedan od najvažnijih razloga zašto sam prihvatila taj poziv.

Naravno, deo te priče bila je i činjenica da su nas pozvali kao familiju. Mi inače, ne volimo takve stvari. Pretpostavljam da to svi znaju. Pošto se držimo daleko jedni od drugih u tom profesionalnom smislu u javnosti. Pogotovo od kada Aleksandra i ja ne radimo zajedno. Sa te strane smo morali da progutamo tu činjenicu da smo zajedno, ali smo insistirali u javnosti na tome da smo tri individue, da svako radi svoje, i da ovo takmičenje ima porodičnu notu samo zbog slučajnosti što smo iz iste porodice.

Dojče vele: Misliš li da je Aleksandra, kao što se naveliko u javnosti špekulisalo, na bilo koji način bila u prednosti?

Kristina Kovač: Ne. Iskreno, ja sam bila jako iznenađena kada je u medijima počelo da priča da smo mi izabrali manje poznate izvođače da bi Aleksandra pobedila. Iskreno, to su trenuci u kojima vi sedite kod kuće, čitate novine i smejete se naglas. Ako to ne biste učinili, onda biste možda i plakali. Jer očigledno ljudi koji to pišu mene ne poznaju, niti poznaju Aleksandru i Kornelija.

Moraš da budeš specifična vrsta čoveka da bi profesionalni zadatak koji si dobio iskoristio da namestiš sopstvenoj sestri pobedu. Šta god ko mislio o pesmi „Čaroban“ – ja sam se polomila živa. Nisam spavala meseca dana kako bi to završila na vreme i da to zvuči što bolje. Putovala sam u Zagreb da snimim duvače, ovde snimala 12 gudača.

Apsolutno sam dala svoj maksimum i jednostavno mi je i nakon pobede, kada su se pojavili neki tekstovi u novinama, zaista sumanuto da neko misli da je ovo što sam pružila najgore što mogu, u smislu, eto ona je pravila loše da bi joj sestra pobedila, ali eto javnost ih je zeznula, pobedila je anonimna Nina (smeh). Ja sam stvarno srećna što je javnost imala sluha za nepoznatog izvođača, nekako je ta pobeda dvostruko slađa.

Na sledećoj strani:

Da li Nina zvuči kao Kristina?

Da li Nina zvuči kao Kristina?

Dojče vele: Pesma liči na tebe. Čak i Ninina interpretacija prilično podseća na Kristinu Kovač. U neku ruku je to i logično, ako se uzme u obzir da je Takmičenje za Pesmu evrovizije, naročito na početku svoje istorije, pre svega bilo nadmetanje autora i kompozicija, a ne izvođača, kao što je to u međuvremenu slučaj. Šta je u ovom slučaju bila početna misao? Ima li tu nekih elemenata na koje se posebno oslanjaš i veruješ da će odigrati ključnu ulogu pre svega kada dođe momenat odlučivanja o ulasku u finale, a onda možda i o jakom plasmanu tokom finalne večeri odnosno eventualnoj pobedi?

Kristina Kovač: Prvo moram da se osvrnem na priču da Nina zvuči kao Kristina. Moram da kažem da smo generalno Aleksandra i ja, u našim karijerama, nailazile na taj problem kada radimo sa novim ljudima koji slušaju muziku koju mi slušamo. Baza je pop, ali ima tu mnogo sola i ar-en-bi primesa, fanka… javnost kod nas iz nekog razloga to sve vezuje za Aleksandru i mene…

Jako mi je žao što je tako. Mislim da jedina krivica leži u činjenici da se u međuvremenu nisu pojavljivali uspešni izvođači koji vuku na tu stranu i voleli bismo kada bi jednom za svagda prestali sa tim poređenjem (smeh) zato što želim da u ovoj zemlji bude 25 izvođača koji pevaju u tom, ali u drugom fazonu. Kako bi smo Aleksandra i ja prestale da budemo sinonim za taj stil pevanja. Najiskrenije meni to ne prija. Želim da ova zemlja ima veliki izbor dobre muzike, što podrazumeva da imamo i gomilu izvođača…

Što se tiče mojih razmišljanja o tome šta nam može pomoći na samoj Evroviziji i kako sam ja pristupila svemu ovome: Moram da vas razočaram jer ja od samog početka nisam ni razmišljala o pobedi na taj način, niti o tome šta treba ponuditi na tom takmičenju. Ja sam tip osobe koji ovakve prilike vidi kao dobre prilike da se plasira pesma koja mi se dopada, koju napravim… u ovom slučaju da plasiram novog izvođača.

Privatno nisam neka preambiciozna osoba da ja sad jurišam na Diseldorf i da govorim o tome kako ulazimo u finale, kako pobeđujemo i osvajamo Evropu. Kao i svi ostali ljudi u ovoj zemlji, ja nemam pojma šta će se dogoditi. Ono što ja mogu da garantujem i iza čega mogu da stanem jeste da ćemo i Nina i ja i ceo tim učiniti sve da taj nastup bude što ukusniji, što primereniji Nininim godinama, stilu pesme, vizuelnom stilu koji smo odabrali i to je sve što mi možemo da pružimo.

Nina će otpevati najbolje što može, radićemo sa njom na scenskom nastupu. Tako da od nas možete očekivati apsolutni maksimum. Za ostalo, ima tu i puno sreće i politike, pretpostavljam da i dalje ima onih kalkulacija koja zemlja će za koga glasati, ali ne razumem se u tu priču, ali imam negde nadu da ako možda ne pokupimo glasove sa Istoka, možda ćemo ovog puta ovom pesmom pokupiti glasove sa Zapada.

Intervju: Jakov Leon

Odg. urednik: Nemanja Rujević