Ukrajina: Život pod bombama

Ina Sovsun je stalno u pogonu. Sedi za svojim laptop-računarom u kući blizu Kijeva i komunicira sa novinarima. To radi u vreme kada se ruske trupe sve više približavaju glavnom gradu Ukrajine i žestoke borbe već se vode i oko predgrađa poput Irpina. U blizini se čuju pucnjava i eksplozije granata. Ponekad, kaže, nastavi da priča čak i kada čuje alarm za vazdušni napad.

Komunikacija s novinarima je sada njena misija.

Ta ukrajinska političarka od jutra do mraka daje intervjue – tečno govori engleski, studirala je u Švedskoj i živela u SAD. Sada zapadnim medijima objašnjava i opisuje rat u svojoj zemlji. I moli da se hitno pošalje pomoć. „Dosadašnje sankcije nisu ni približno dovoljno stroge“, kaže. „Zahtevamo potpuni trgovinski embargo, sankcije koje će paralisati rusku privredu tako da više nema novca za kupovinu oružja.“ Ona pritom misli na embargo na naftu, gas i ugalj iz Rusije.

Ina Sovsun je poslanica liberalne i proeuropske stranke u Golos Zmin u ukrajinskom parlamentu. Dok daje intervju preko Zuma za DW deluje umorno. Poslednje dve nedelje noću spava najviše po tri sata. Trenutno živi kod prijatelja koji imaju dobru Internet-vezu. I sopstveni podrum u zgradi. Tamo gde ona ima stan, nema podruma. Više ne zna ni sama koliko puta je morala da potraži sklonište u podrumu. Uzbuna se u Kijevu oglašava na svakih nekoliko sati.

Bio je utorak je, 13. dan rata, kada smo uspeli da uspostavimo vezu. Ina Sovsun nije videla svog devetogodišnjeg sina od početka ruskog napada. Iz predostrožnosti ga je odvela iz Kijeva, s ocem je na zapadu zemlje. Tamo je trenutno bezbednije.

Odlazak iz glavnog grada za nju nije dolazio u obzir. Njeno mesto je sada u Kijevu, između ostalog i zbog sina. On joj je motivacija, ono što je tera da se svim silama bori za budućnost zemlje. Kad ga je nazvala prvi put nakon rastanka, upitao ju je: „Mama, kad ćemo se opet videti?“ Tada je samo zaplakala.

Bekstvo iz Harkova – i povratak

Viktora najviše brine srednja od njegove tri ćerke. Ona ima 12 godina i užasno se boji. Starija sestra je naizgled vrlo mirna. A najmlađa, ima samo šest godina, baš i ne razume šta se događa.

DW je u kontaktu s Viktorom od početka marta. Svakog dana šalje kratke poruke preko Votsepa – kad god se usudi da izađe iz podruma u dvorište, gde ima internet-vezu.

Porodica živi sa psom i dve mačke u ratom zahvaćenom Harkovu, drugom najvećem ukrajinskom gradu na severoistoku zemlje. Viktor je informatičar, porodica živi u kući.

Prvog marta u 8 sati ujutro krstareći projektil uništio je zgradu regionalne uprave na centralnom Trgu slobode u Harkovu. Deset minuta kasnije, druga eksplozija potresla je srce grada. Viktor i njegova porodica su čuli i osetili udare. Njihova kuća je udaljena samo četiri kilometra.

U njihovoj neposrednoj blizini bilo je relativno mirno, napisao je dan nakon napada. To je bila situacija tog trenutka. Ali stalno je prisutan da bi sledeća raketa mogla njih da pogodi. „To je stalno balansiranje između odluke o odlasku i ostanku. Trenutno imamo osećaj da je sigurnije ovde dole u našem podrumu nego negde na ulici.“

Roditelji pokušavaju da deci pruže osećaj normalnosti, koliko god je to moguće. U podrumu su sve uredili: deca imaju knjige i mogu da igraju igrice koje su ranije skinuli sa interneta na mobilnim telefonima, tabletima i laptop-računarima. „A imamo i slatkiše da im odvratimo pažnju.“

Ali stalne eksplozije ih iscrpljuju: u ponedeljak (7. marta) porodica je odlučila da ipak moraju da napuste Harkov. Zbog teških vazdušnih napada.

Postaju izbeglice u sopstvenoj zemlji. Autobusom putuju do skoro 150 kilometara udaljenog grada Poltave. Tu su privremeno smešteni u jednom stanu. Ali Viktor ostaje samo jednu noć. Zatim seda u voz i vraća se u Harkov. „Želim se pridružiti dobrovoljcima.“

Odvajanje od supruge i tri ćerke bilo je teško. „Ali uvereni smo da ćemo se uskoro ponovno videti.“ Viktor želi da pomogne, da dostavlja hranu i vodu ljudima koji su još u Harkovu i ne mogu da se brinuti sami za sebe. Želi da čisti ruševine. Zar se ne boji? „Ne“, kratko odgovara.

Bekstvo u Karpate

Jurij je takođe napustio Harkov zajedno sa suprugom i 17-godišnjom ćerkom. Na putu su u automobilu bili nekoliko dana. Kuća u kojoj su živeli još uvek stoji, ali mnoge zgrade u njihovom kraju su uništene, uključujući i susednu kuću. Pogođena je ubrzo nakon njihovog odlaska.

Cilj porodice je jedan gradić u Karpatima. Jurijev poslodavac tamo je iznajmio hotelsku sobu. „Stigli smo. Ovde nema bombi“, napisao je 7. marta. Po prvi put od izbijanja rata spavao je cele noći.

„Imali smo sreću što smo uspeli da napusti Harkov nepovređeni. A moj poslodavac je platio sobu za dve nedelje.“ Nakon toga, vlasnik hotela porodici je nesebično ponudio „da se preselimo u njegovu privatnu kuću u selu u podnožju planina.“ Za to nije želeo nikakav novac. „Naravno da smo prihvatili“, kaže Jurij.

I on bi želeo da se vrati u Harkov. „Vreme će pokazati da li će to biti moguće.“ Teško može da zamisli da u potpunosti napusti svoju zemlju. „Volim Ukrajinu.“

Načelno, ni on ni Viktor trenutno i ne mogu da napuste zemlju: svi vojno sposobni muškarci moraju da ostanu kako bi u slučaju potrebe i oružjem branili svoju domovinu.

Jurij teško podnosi to što se njegov rodni grad svakim danom sve više pretvara u ruševinu. Ipak, ne može da razume to što je toliko ljudi u zemlji razočarano ili ljuto zbog jasnog odbijanja NATO da uspostave zonu zabrane letova – na što je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski više puta pozivao. „Znam da ovo nije vaš rat. Svaka vlada prvo mora da se pobrine za svoje građane“, kaže Jurij.

Oseća veliku podršku iz čitavog sveta. „Pobedićemo. Učinićemo to sami.“

Razočaranje Zapadom

„We are standing“ (Mi još uvek stojimo), piše Viktor u poruci iz Harkova. Za razliku od Jurija, on je duboko razočaran Zapadom. Misli da Zapad ostavlja Ukrajinu na cedilu. „Besan sam zbog odbijanja NATO da uspostavi zonu zabrane letova ili barem da nas opremi modernim protivvazdušnim oružjem.“

Ton Ine Sovsun takođe postaje povišen kada se o tome razgovara. „Ukrajina je odustala od svog nuklearnog oružja 1994, jer nas je Zapad uveravao da će nam dati bezbednosne garancije. Ali sve što sada dobivajamo je izgovor zašto to nije moguće. U međuvremenu, Rusi nastavljaju da bacaju bombe po nama.“

Posmatrači se slažu da će Rusija u narednim danima krenuti u napad na glavni grad. Minimum koji je Ukrajini sada potreban su borbeni avioni, smatra poslanica Sovsun. „Trebaju nam avioni da bombardujemo ruske trupe iz vazduha i obezbedimo da Kijev ne bude okružen.“

Sovsun taj svoj zahtev ponavlja nekoliko puta tokom razgovora. Uverena je da Kijev može da se odbrani samo uz pomoć iz vazduha i da je to jedini način da se spreči smrt mnogih civila. „Rusi planiraju da u Kijevu ponove ono što su uradili u Irpinu. Komandovano je da se puca na civile. To će oni i ovde da urade“, kaže Ina Sovsun.

Ruska strana i dalje tvrdi da se napadaju samo vojni ciljevi. Međutim, postoje dokazi da su civilni ciljevi poput stambenih naselja i bolnica više puta gađani. Svetska zdravstvena organizacija ima spisak oštećenih bolnica na svojoj veb-stranici. Među njima su i bolnice na području Harkova i Kijeva – tamo gde su do pre dve nedelje Viktor, Jurij i Ina mirno živeli.

Pratite nas i na Fejsbuku, preko Tvitera, na Jutjubu, kao i na našem nalogu na Instagramu.