Ugovor iz Mastrihta: papir trpi sve

Dva najvažnija kriterijuma stabilnosti evra odnose se na disciplinu državnog budžeta: novo zaduženje budžeta u jednoj godini ne sme da bude veće od tri odsto bruto društvenog proizvoda (BDP), a ukupno zaduženje države ne veće od 60 procenata BDP. Na tome je naročito insistirala Nemačka – iako ideja o tri odsto kod novog zaduženja u stvari potiče od jednog mladog Francuza.

Gi Abej bio je niži službenik francuskoga Ministarstva finansija kad je 1982. dobio zadatak da za predsednika smisli jednostavnu formulu za ograničenje budžetskog deficita. U to vreme pretila je opasnost da se državno zaduženje otme kontroli zbog socijalističkog eksperimenta Fransoa Miterana, koji je godinu dana ranije postao francuski predsednik.

Zaduženje u Francuskoj tada je iznosilo 2,6 odsto francuskog BDP-a i Abej je mislio da bi ograničenje na jedan procenat bilo nerealno. Dva odsto bi vladu dovelo pod pritisak i za to se odlučio za tri. Ta čarobna formula je, dakle, nastala tako jednostavno i tako proizvoljno, ali je kasnije u pregovorima o Ugovoru Evropske unije ušla kao važan kriterijum za pristupanje monetarnoj uniji.

Ekonomska legitimacija za proizvoljne formule

I granica ukupnog zaduženja od 60 odsto BDP je proizvoljna, kaže Oliver Zifering sa Visoke škole za javnu upravu i finansije u Ludvigsburgu. Naime, početkom 1990-ih godina, zaduženje brojnih zemalja iznosilo je oko 60 odsto BDP. Oko te dve brojke zaokružena je kompletna ekonomska priča: „Ako ekonomija nominalno raste pet odsto, novo zaduženje sme da bude tri procenta. Tri petine je 60 odsto“, objašnjava Zifering za DW.

Brzo je postalo jasno da je godišnji rast od pet odsto – utopija. Isto kao i gornja granica ukupnog zaduženja od 60 odsto za zemlje kao što su Belgija, Italija ili Grčka. Moralo se zadovoljiti time da se stanje zaduženja kreće u pozitivnom smeru i pažnja je usmerena na kriterijume novog zaduženja od tri odsto. Sve zemlje koje su bile kandidati za uvođenje evra – osim Grčke – prema izveštaju Evropskog valutnog instituta za 1998, imale su deficit državnog budžeta manji od tri odsto BDP.

Neke su se poslužile trikovima – među njima i Nemačka. Tako je vlada u Berlinu prodala deonice Dojče Telekoma i Nemačke pošte državnoj banci KfW, kako bi smanjila zaduženje. Italija je kratkoročno uvela čak evropski porez koji je onda, nakon uvođenja evra, uglavnom vratila građanima.

Veliki nisu bili uzorni

Kako bi zajednička valuta stajala na čvrstim temeljima, sve zemlje bi, nakon ulaska u evro-klub, trebalo da poštuju dva mastriška kriterijuma. Na tome je naročito insistirala nemačka Savezna vlada. Ali, dozvoljenu granicu deficita su 2002. prekršile upravo Nemačka i Francuska. Te dve velike zemlje su zajedno uspele da spreče plaćanje kazne koje se mere milijardama i tako olabavile stroga pravila. „To je bilo veoma štetno za budžetsku disciplinu u celom prostoru evra, jer su brojne druge zemlje razmišljale na sledeći način: ako se Nemačka i Francuska ne drže strogo kriterijuma, zašto bismo se mi toga držali“, kaže Oliver Zifering.

Na vrhuncu finansijske krize, gotovo sve zemlje su prekršile kriterije iz Mastrihta. Većina zemalja evrozone u međuvremenu drži pod kontrolom svoj državni deficit, ali što se tiče ukupnog zaduženja države, tu su ispod granice od 60 odsto BDP-a u 2015. bile samo Estonija, Letonija, Litvanija, Češka, Slovačka i Luksemburg. Nemačka je 2016. prošla bez novog zaduženja, ali je s ukupnim dugom od 70 odsto BDP,znatno iznad dozvoljene granice.

Iako su kriteriji prekršeni više od 200 puta, kazna nije izrečena ni jedan jedini put. „Niko ne želi da drugom izrekne novčanu kaznu jer tačno zna da bi i on za nekoliko godina mogao da dođe u takvu situaciju i želeo bi da se i prema njemu postupa sa razumevanjem“, kaže Zifering. Drugim rečima, potencijalni prekršioci sude aktuelnim prekršiocima.

Iako papir trpi gotovo sve i kazneni mehanizam ne funkcioniše, ekonomista Zifering smatra da su pravila iz Mastrihta neophodna: već i samo to što postoji kontrola ima odgovarajući efekat.