Ubijanje u ime pravde

Kristin Frejlik se bori da ostane mirna dok govori o ubistvu svog brata Dejvida. Prošlo je već 19 godina od kako je Dejvida i njegova četiri prijatelja ubio vlasnik stana u kojem su živeli, u Konektikatu. Ipak, Kristin danas mora da pronađe prave reči. Ona je otputovala u Vašington da pred drugima govori o svojim osećanjima. O nemoći, tugi, ali i o smrtnoj kazni. „Žrtvama je potreban drugačiji način da zacele svoje rane i da nastave životom, a ne pogubljenje ili smrtne presude“, kaže ona okupljenim demonstrantima koji burno pozdravljaju njene reči.

Kristin je socijalna radnica. Sada stoji na stepenicama Vrhovnog suda Sjedinjenih Država, sa mikrofonom u ruci. To je jedina ustanova koja u Americi koja može da ukida smrtne kazne na državnom nivou. Predsednik ima pravo na pomilovanje ali samo u izuzetnim slučajevima, a pitanje pogubljenja kriminalaca je u SAD prepušteno saveznim državama. U Delaveru, gde Kristin trenutno živi, smrtna kazna je dozvoljena. Makar za sada.

„Ne možemo ubiti sve ubice“

Naime, broj protivnika pogubljenja osuđenika u Sjedinjenim Džravama raste. Po najnovijim istraživanjima, smrtnu kaznu podržava još 55 odsto Amerikanaca. To je prilično, ali pre dvadesetak godina za pogubljenja se izjašnjavalo oko 78 odsto ispitanih građana. Paralelno sa tim, raste i broj država u kojima se smrtna kazna ukida – tokom poslednjih sedam godina, to su učinili Nju Džerzi, Nju Meksiko, Ilinois, Konektikat i Merilend. Očekuju se i referendumi po tom pitanju u Koloradu, Kaliforniji i Delaveru. Abraham Bonovic iz Akcionog komiteta za aboliciju smatra da je to dobar znak.

Organizacija kojoj pripada Bonovic zalaže se za zabranu pogubljena na nivou cele države. Do sada se smrtna kazna praktikuje u 32 od 50 američkih saveznih država. Naredna pogubljenja zakazana su za danas (10. jul) u Džordžiji i na Floridi. Biće okončani životi Tomi Li Valdripa i Edija Dejvisa, koji su osuđeni za ubistva. Valdrip je ubio čoveka koji je nameravao da svedoči protiv njegovog sina, a Dejvis 11-godišnju devojčicu, kćerku svoje bivše devojke. Oba zločina odigrala su se početkom devedesetih godina.

Abraham Bonovic je nekada smatrao da su u ovakvim slučajevima opravdane drastične mere, pa i oduzimanje života. Ali, ovaj republikanac je promenio svoje mišljenje. „U jednom trenutku sam shvatio da ne možemo da ubijemo sve ubice. Ali kako da odlučimo koje kriminalce bi trebalo pogubiti? Primetio sam da najčešće biramo ljude koji su siromašni, koji ne mogu da plate advokata, koji su ubili bele osobe“, tumači Bonovic i dodaje da to nema veze sa pravdom.

„Gladujemo za pravdom“

Abraham Bonovic obučen je u belu majicu na kojoj je odštampana slika Vrhovnog suda Amerike. Na leđima je parola „Gladujemo za pravdom“. Ovaj aktivista je upravo zbog toga došao u Vašington: jednom godišnje, početkom jula, dolazi u američku prestonicu da bi nekoliko dana štrajkovao glađu. On postavlja panoe sa informacijama i pokušava da dopre do svesti stanovništva. Između ostalog i organizovanjem javnih govora aktivista kao što je Kristin Frejlik. „Sve više ljudi sa nelagodnošću posmatra smrtnu kaznu“, kaže on. „To ne znači da su automatski protiv nje. Ali ako im se ponudi alternativa – recimo doživotna robija – onda se opredeljuju za tu mogućnost.“

Jedan od razloga za opadanje vere u smrtnu kaznu je broj pogrešnih presuda, kaže Sara Kroft iz organizacije Equal Justice USA. Kroft je takođe u grupi demonstranata ispred suda. „Ima sve više priča o ljudima koji su nevini osuđeni na smrt i zatim oslobođeni“, kaže ona. Prema podacima kojima raspolaže američki Centar za informacije o smrtnoj kazni, ukinuto je 144 takve presude. Broj ljudi koji su nevini a i dalje sede u zatvoru je daleko veći, kaže Sara Kroft, koja se nada će takvi slučajevi pokrenuti ljude da se javno usprotive smrtnoj kazni.

Zastrašivanje ili rehabilitacija

Nekoliko metara podalje od demonstranata stoji Erik Kristijansen. Ovaj inženjer iz Teksasa je sa porodicom doputovao u Vašington na kratak izlet i nije saglasan sa idejama abolicionista. „Ja jesam za smrtnu kaznu. Želeo bih samo da ima još jači efekat zastrašivanja“, kaže ovaj 44-godišnji konzervativac. Tu su i drugi koji dele njegove stavove „Morate da mislite na porodice žrtava ubistava“, kaže 18-godišnji Džejkob Salik. „Ako oni žele smrtnu kaznu, to pravo bi trebalo da se uvaži“. Njegov stariji brat Trent razmišlja na sličan način: „Ja ne bih želeo da budem osoba koja mora da pritisne dugme da bi se ubio drugi čovek. Ali da je neko ubio člana moje porodice, verovatno ne bih oklevao.“

Dva brata su iz Oklahome, države iz koje je ove godine stigla neslavna priča o pogubljenju gde je osuđenik umirao u mukama preko 40 minuta, jer smesa otrova nije delovala kako treba. Takvi slučajevi menjaju svest ljudi, smatra Sara Kroft. „Ova greška je pokrenula diskusiju. I omogućila je velikom broju građana da javno izraze svoju zabrinutost“ – građana, poput onih koji stoje ispred bine Abrahama Bonovica.

Bonovic takođe smatra da ove godine ima daleko više zainteresovanih za ono što protivnici smrtne kazne imaju da kažu u Vašingtonu. To ga ohrabruje. „Za deset ili petnaest godina, države koje su ukinule smrtnu kaznu biće toliko brojne da će Vrhovni sud morati da se pokrene“, kaže on. Isto se desilo sa pogubljenjem maloletnika, koje je ukinuto tek 2005. „Ovde se krećemo tek malim koracima. Ali, pobedićemo“, uveren je Bonovic. A dotle će ovaj aktivista svake godine putovati u Vašington i gladovati za svoje ciljeve.