"U zemlji krvi i meda"

Berliner morgenpost piše:

"Nastupom Anđeline Džoli Berlinale je imalo svoj prvi glamurozni vrhunac. Na konferenciji za štampu Džoli je rekla: „Od svih mojih filmova ovaj je najvažniji, najbliži je mom srcu.“ Film nije u zvaničnom programu Berlinala i nije u trci za jednog od „Medveda“. Prikazan je u sekciji „Specijalno“.

U filmu koji traje dobra dva sata, Džoli priča priču o srpskom vojniku Danijelu i bosanki Ajli koji se zaljubljuju jedno u drugog. Mlada žena završava u logoru u kojem se sistematski siluje. Tamo ponovo sreće Danijela koji želi da joj pomogne. Džoli je snimala u Bosni sa glumcima koji su rat osetili na svojoj koži. Pokušala je, kaže, da priču koja je smeštena u rat koji se desio pre 16 godina, predstavi diferencirano, kako bi bila poučna. Stalo joj je bilo da pokaže „kako se ljudi kroz godine rata menjaju.“ 50.000 silovanih žena u Bosni je brojka koja nije izmišljena, to je cifra koju pominju političari, ali je njihov stvarni broj sigurno još veći. Ali, čak i da ih je bilo manje silovanih: „Svako silovanje je jedno previše“ kaže Džoli – prenosi Berliner morgenpost.

Frankfurter rundšau piše: „In the land of blood and honey“, je prvi film koji je režirala holivudska super zvezda Anđelina Džoli – zbog toga je posebno bio pod lupom i na meti kritike. Čovek se prosto plaši od tog filma: najbolje plaćena holivudska glumica ima svoj režijski debi i svi pogledi su uprti ka njoj. Pri tom je malo onih dobronamernih. Mnogi se pitaju: jel mora Anđelina Džoli sad još i to? Zar joj nije dosta što je prebogata, prelepa, i poznata širom sveta? Šta će joj još priznanje za umetnički rad?

Oni koji postavljaju takva i slična pitanja ne znaju ništa o svojevrsnom zatvoru u kojem žive mega slavni, njihovoj povremenoj potrebi da se suočeni sa novim izazovima dalje razvijaju, kao i potrebi da se njihov umetnički rad shvati ozbiljno. Uzmimo na primer Madonu: ona se nije baš proslavila kao režiserka, pa se pitamo da li Džoli ide njenim putem …

Dobra vest glasi: „In the land of blood and honey“ je bolji od svih dosadašnjih i verovatno budućih Madoninih filmova, a i od mnogih drugih režijskih prvenaca. Loša vest je da film nije dovoljno dobar, nije dovoljno dobro promišljen, pogotovu onda kada se režiserka bavi krajnje osetljivom temom, masovnim silovanjima bosanskih žena od strane srpske vojske.

Na samom početku Džoli pokazuje kako nasilje prekida svakodnevicu mlade slikarke Ajle i njene sestre. Samo jednu detonaciju kasnije, sve je sasvim drugačije, neshvatljivo užasno. Srpski vojnici odvode muškarce muslimane na streljanje, a žene u logore u kojima ih siluju i na različte načine zlostavljaju.

Ajla, (Zana Marajnović) vodi kroz ovaj film: njena sudbina je crvena nit. Lepa Bosanka poznaje Danijela (Goran Kostić) iz predratnih dana. Ljubav koja je započela na plesu, prekinuta je bombaškim atentatom. Sada je rat i Danijel je komandant jedne srpske jedinice. On pokušava da zaštiti Ajlu tako što tu mladu muslimanku proglašava ličnom svojinom – u odnosu prema drugim vojnicima.

Rat ne zna za lepotu i ljubav

Taj odnos Anđelina Džoli pokušava da prikaže, koliko god on bio krajnje kompleksan. Međutim, nas kao gledaoce, ta ljubav sve manje zanima. Mi želimo da saznamo šta je bilo sa drugim ženama koje su sa Ajlom u logoru, i čije patnje Džoli na početku tako dobro prikazuje. Da li ih je režiserka zaboravila?

Rat ne zna za lepotu i ljubav. Zbog toga je najveća zamerka režiserki ta da mnogo silovanih i ubijenih žena, na kraju „ostavlja“ zbog jedne ne glupe, ali na kraju ipak banalne ljubavne priče.

Džoli je film snimala sa Srbima, Bosancima i Hrvatima. U propratnom materijalu filma piše i da su oni „ lepo zajedno radili“. To je holivudski san o miru – zaključuje Frankfurter rundšau.

Priredila: Dijana Roščić

Odg. urednica: Ivana Ivanović