1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Radnička prava u Srbiji

U predvorju Bangladeša

Sto hiljada srpskih radnika za male pare šije odeću za velike evropske kompanije. Firme dobijaju subvencije, a država žmuri na kršenje zakona, zaključuje ugledna organizacija Clean Clothes Campaign u svojoj analizi.

Niske plate, neplaćeni sati, zagušljive proizvodne hale, bahati šefovi, a odmor i bolovanje kao luksuz – takvi su uslovi u tekstilnoj industriji i industriji obuće u Srbiji. Sa druge strane tu je država koja širokom rukom subvencioniše strane investitore, a žmuri na kršenja radničkih prava, piše u analizi Clean Clothes Campaign (CCC), ugledne međunarodne organizacije koja se bori za bolje uslove rada u tekstilnoj branši širom sveta.

U proizvodnji odeće i obuće u Srbiji radi oko 100.000 radnika, procenjuju istraživači, uz napomenu čak polovina od toga broja radi na crno. „Za to je primer Novi Pazar. Tamo postoji značajna proizvodnja džinsa koja radnu snagu upošljava u velikoj meri neformalno“, navode autori analize Bojana Tamindžija, Betina Muziolek i Stefan Aleksić.

Uvoz sirovina, izvoz odeće

Čak 80 odsto proizvodnje se izvozi, što na prvi pogled izgleda kao fantastičan podatak. Više od 37 odsto izvoza ide u Italiju, 13 odsto u Nemačku, blizu 10 odsto u Rusiju. No autori opisuju u čemu je stvar: takozvani sistem Outward Processing Trade – koji EU ne samo da toleriše već i podstiče – podrazumeva izvoz sirovina i poluproizvoda u zemlje poput Srbije gde je završna obrada jeftina, nakon čega se gotovi proizvodi ponovo odatle uvoze.

Primat Italije oslikava se i u prisustvu velikog broja italijanskih kompanija od kojih su najpoznatije GEOX, Benetton i Calzedonia. Ukazuje se i na veliki broj manjih firmi koje proizvode za velike, a u kojima su uslovi rada još teži. Tako krajnji kupci u recimo Italiji robu dobijaju povoljno.

„Usled visoke zavisnosti od takvih porudžbina, visoke ranjivosti i niske profitabilnosti, [takav sistem] na posletku vodi u ćorsokak za nacionalni sektor, preduzetnike i – najvažnije – radnike koji plaćaju cenu“, navodi se u analizi. Rezultat je da je Srbija iz uspostavljene privrede i društva – misli se na vreme industrijski jake Jugoslavije – nazadovala u zavisnu ekonomiju u „razvoju“ u kojoj se većina populacije bori da spoji kraj s krajem.

„U pitanju je proizvodnja koja dodaje jako malo vrednosti u jedan proizvod. Uvoze se sirovine ili polusirovine, u to se ulaže jedino rad, pa se vraća i prodaje u zemlji porekla. Kapital koji ostaje u Srbiji je samo u vidu plata“, kaže za DW Stefan Aleksić, jedan od autora.

A kolike su te plate?

Prosečne plate su tek nešto više od minimalne – 218 evra u tekstilnoj, odnosno 227 evra u proizvodnji obuće i kožne galanterije. To je, ističe se u analizi, manje čak i od minimalne potrošačke korpe koju definiše Ministarstvo trgovine, a daleko manje od 652 evra – toliko bi, prema proceni radnika koje su autori intervjuisali, četvoročlanoj porodici bilo neophodno za život.

Stefan Aleksiæ

Aleksić: Srbija na ekonomskom dnu

Autori su između juna i septembra razgovarali sa 48 radnika koji su odreda tražili da im se ne otkrivaju imena u strahu da ne izgube posao. Jedan od izdvojenih primera je Technic Development iz Vranja koji pripada GEOX-u.

Tamošnji radnici su navodili da ih menadžeri i supervizori šikaniraju, drže u konstantnom strahu od otkaza ili premeštaja, da je čak i odlazak do toaleta škakljivo pitanje. Prema tvrdnjama radnika, tokom dve vrele sedmice proteklog leta kolabiralo je najmanje dvadeset osoba, a u nekim slučajevima su nadređeni zabranjivali da se kontaktira hitna pomoć. Zakon se, naveli su zaposleni, ne poštuje kada su u pitanju prekovremeni sati, rad na praznike, godišnji odmor ili bolovanje.

„Sve pobrojane neregularnosti predstavljaju direktno kršenje domaćeg zakona o radu i međunarodnih zakona o ljudskim pravima. Ipak, odsustvo sankcija za kompanije ukazuje da nadležni, poput Inspekcije rada, žmure pred ovim prestupima“, navodi se u analizi CCC.

U korist svoje štete

„Srbija ne samo da nudi jeftinu radnu snagu zbog niske minimalne plate, već je to i zemlja čija Vlada obezbeđuje velikodušne finansijske benefite za strane investitore“, piše dalje. Direktne subvencije za svakog zaposlenog, jeftino ili besplatno zemljište, prateća infrastruktura, oslobađanje od poreza su samo neki od poklona za krupni kapital.

„Iz budžeta se zapravo finansira ostanak na nekoj vrsti ekonomskog dna“, kaže Aleksić za DW. „Problem je što živimo okruženi takođe siromašnim državama koje se sve bore za parčence istog kapitala i nastaje takmičenje država u tome ko će kapitalu ponuditi bolje i jeftinije uslove za reprodukciju.“ To je ono što se naziva trkom prema dnu.

Svoju pažnju CCC obično upire na zemlje poput Bangladeša, no najnovija serija analiza se uz podršku nemačke fondacije „Roza Luksemburg“ posvećuje Srbiji, Ukrajini i Mađarskoj. DW je imao uvid u papir pre zvaničnog predstavljanja koje je zakazano za četvrtak popodne u Berlinu. Celu analizu (na engleskom) možete preuzeti ispod teksta (pdf).

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

Downloads