1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

U potrazi za savršenim zvukom

Radi li se o umetnosti ili nauci? U potrazi za idealnom akustikom u koncertnoj dvorani, sama činjenica da se naše uši nalaze sa strane na našim glavama, jednako je važna kao i dobri odnosi sa arhitektama.

default

Sluh

Kada slušamo klasičnu muziku, sviđa nam se topao, neposredan zvuk zbog kojeg se osećamo kao da i sami sedimo u orkestru. Ali ovakav zvuk ne nudi svaka koncertna ili operska dvorana. Negde je zvuk previše suv, negde previše odjekuje, dok su negde zvuci neugodni.

Akustični "dragulji" kao što je koncertna dvorana „Concertgebouw“ u Amsterdamu, koja obeležava 125. godišnjicu, i „Musikverein“ u Beču, oduševljavaju publiku još i više kada se razmotri činjenica da su izgrađeni još pre nego što se akustici nešto znalo. Arhitekte su još u 19. veku projektovali dvorane sa savršenom akustikom, ali potpuno empirijski, po uzoru na formu, veličinu i ukrase, već postojećih dvorana.

"Razlog zbog kojeg dvorana u Amsterdamu ima zaobljene zidove iza podijuma jeste taj što je projektovana po uzoru na Gevandhaus u Lajpcigu", kaže Rob Metgemejer. On je danas u penziji, ali je 15 godina kao akustičar intenzivno radio na dvorani „Concertgebouw“. "Prvobitni arhitekta nije znao da li je oblik zidova važan, sada znamo da i nije, ali pokazalo se da je taj arhitekta preuzeo značajne prednosti, drugih dobrih dvorana", dodaje Metgemejer. "Nisu pokušali da izume nešto novo, već da naprave nešto što će služiti svrsi", dodaje on.

Nauka o zvuku

Orquesta Sinfónica de la Escuela Nacional de Música de la Universidad Nacional Autónoma de México

OSENM

Danas je sve vrste projektovanja moguće obaviti uz pomoć računara, ali izgradnja koncertnih dvorana još uvek je pre umetnost nego nauka. "Pomalo sam izluđivao svoje mlađe kolege koji svi vole da rade na računaru", kaže Jirgen Rajnhold, nemački akustičar koji je radio na zgradi opere Marinski II u Sankt Petersburgu 2007. godine. "Vrlo malo toga volim da raditi tako, ostalo radim po osećaju", kaže on. Ipak, taj osećaj trebalo bi da se zasniva na biološkim i fizičkim činjenicama, koje se nauče na osnovu iskustva nizom godina, metodom pokušaja i grešaka.

Koncertna dvorana „Salle Pleyel“ u Parizu izgrađena je u 20-tih godina prošlog veka, i to u paraboličnom obliku. Orkestar je smešten u središtu, tako da se zvuk direktno šalje i u zadnji deo dvorane, umesto da se odbija od zidova. Ipak, arhitekt je imao na umu da se uši kod ljudi nalaze sa strane, a ne na prednjem delu glave, kao što je slučaj kod konja.

U narednim decenijama, sredinom 20. veka, arhitekte su htele za sobom da ostave baroknu preteranost. Tek nakon što su počeli da grade dvorane sa ravnim zidovima i sa vrlo malo dekoracija, shvatili su da su svi ukrasi, poput tapaciranih okvira i teške draperije, zapravo bili korisni. Osim što su bili ugodni za oko, doprineli su i stvaranju boljeg zvuka.

Akustika protiv arhitekture

Concertgebouw, Amsterdam

Concertgebouw, Amsterdam

Kako bi projekat bio uspešan, arhitekte moraju da se prilagođavaju okolnostima. Nije dovoljno biti samo uspešan inženjer. Arhitekta često želi da isproba nešto novo, dok većina akustičara ostaje pri onome što se već pokazalo kao dobro rešenje.

Kada je Jirgen Rajnhold radio je na arhitekturi zgrade opere Marinski II, morao je da smanji broj loža sa planiranih pet, na tri. "Ako napravite više nivoa loža, otvori između njih su mali i zvuk ne dopire do poslednjih sedišta", kaže Rajnhold. "Poseban primer je Met u New Yorku. Lože tamo su jedna iznad druge. U trećem ili četvrtom redu je dobro, ali u sedmom, osmom ili desetom redu više nema zvučnog kontakta sa dvoranom. To je isto kao da stojite van dvorane i sve slušate kroz prozor", dodaje on.

Rajnhold kaže da kvalitet zvuka zavisi od toga koliko ste spremni da riskirate, kao i od pregovora sa arhitektama. "Ako niste dovoljno uporni, proći će svega 80 odsto vaših zahteva, a krajnji rezultat neće biti tako dobar", tvrdi on.

Praksa zapošljavanja stručnjaka za zvuk relativno je nova. Dvorana Simfoni Hol u Bostonu, izgrađena 1900. prvi je projekat u kojem je jedan akustičar, učestvovao od samog početka, a tek 60-ih i 70-ih godina to postaje uobičajena praksa.

Ljudsko uho

Mariinsky II

Mariinski II

Ljudsko uho sposobno je da rekonstruiše originalni zvuk iz brojnih refleksija koje stižu iz neposredne okoline. I za izvođače često postoji raskorak između onog što se stvarno događa i onog kako se osećaju u prostoru. "U dvorani Albert u Londonu, osećaj je kao da ste u maloj sobi i da su zidovi oko vas", kaže čuveni pijanista i dirigent Beri Daglas o toj koncertnoj dvorani sa 6.000 sedišta. "Kada pogledate ka publici, čini se kao da je neko naslikao pozadinu", objašnjava on.

Ljudi su važni, ne samo zato što kupuju karte. Puna dvorana smanjuje buku za oko 13 odsto. Ova interakcija zvuka i prostora, koja se stvara pravilnim nameštanjem dvorane, razlog je zbog kojeg nešto drugačije zvuči u koncertnoj dvorani, nego kod kuće, na radiju.

"Najvažniji je osećaj intimnosti", kaže Daglas. "Kada sam tek počeo da nastupam, bio sam nervozan. Ali rekli su mi da se ne brinem jer zapravo sviram samo za jednu osobu. Publika nije povezana žicama, tako da zaista svirate za svaku osobu posebno. To je predivno", dodaje on. I zaista, najbolje ozvučenje jeste ono koje ni izvođači ni publika uopšte ne primećuju.

Autor: Marsia Adair / Tihana Lohinski
Redakcija: Jakov Leon