U potrazi za „savršenim tonom“ | Mozaik | DW | 29.03.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

U potrazi za „savršenim tonom“

Makedonski virtuoz na gitari Vlatko Stefanovski, obeležava 40 godina karijere. Tim povodom za Dojče vele govori o novom albumu, estradizaciji kulture i životnoj potrazi za „savršenim tonom“…

Dojče vele: Čini se da je poslednji album „Seir“ poklon publici za 40 godina rada.

Vlatko Stefanovski: Bilo je vreme za moj autorski album. Svih deset kompozicija sam pripremao veoma polako i pažljivo da bih izbegao potencijalne zamke i greške koje mogu da se pojave prilikom produciranja nove muzike. Mislim da su u ovom trenutku autorski albumi prilično popularni jer se na svetskoj muzičkoj sceni mnogo radi na recikliranju starih ideja. Sadržaji se nekako vrte u krug, kako u modi tako i u muzici. Ponovo se vraćaju 50-te, 60-te, a sada su na redu 80-te godine. Ima nešto čudno u tome što ljudi sve više vole staru, a ne novu muziku. Zato je veoma teško nametni se sa novim kompozicijama. Za sada sam zadovoljan kako je javnost primila novi album.

Rekli ste da je „Seir“ neki vid „zen trenutka“. Da li je taj trenutak u suštini autorsko i duhovno zaokruživanje, nekakav smiren pogled na protekle godine?

Da, ali ne kada je reč o ovom albumom. Možda ja jesam u periodu života u kome moja generacija polako „spušta loptu“, ali meni kao rokeru to ne sleduje, i moram da nastavim da radim sve dok mogu. Verovatno se tokom godina sakupilo veliko iskustvo – kroz šta sam sve prošao, koliko ljudi sam upoznao, na kojim projektima sam radio… To mi sada pruža određeni položaj da ne moram da se guram u prve redove i da mogu da na život gledam opušteno.

Sada se „fokusirate i zumirate“, kako glasi naslov jedne od numera sa novog albuma…

Konstantno se trudim da fokusiram svoju pažnju kako na ljude oko mene tako i na rad… Pre nego što napune 30 godina, mlade ljude više pokreću hormoni, a manje promišljanje o životu – više deluju impulsivno, nego promišljeno. U muzici i umetnosti ta duhovna crta je uvek bila važna. Prerano sam uradio te „psihoanalitičke“ albume, npr „Cowboys&Indians“, a tu ubrajam i veliki broj albuma sa „Leb i sol“, recimo „Kao kakao“ ili „Putujemo“. Ali sada me to ne interesuje. Velika stvar je kada propustiš ideju kroz sebe, a to nije uvek tako lako. Dobra muzika je ona koja prođe kroz tebe, kojoj omogućiš da se pojavi i udahneš joj život. Kod Džona Meklafina sam pronašao rečenicu: ja samo pokušavam da muzika prođe niz mene, pokušavam da ideje žive bez mene…

Ovih 40 godina na domaćoj sceni, na Balkanu i van ovih prostora, bili ste svedok kako muzika i emocije povezuju ljude, ruše granice i predrasude. Da li je rano je za podvlačenje crte kada je reč o karijeri?

Taj proces razmene sa publikom je mističan – nema pravila ni zakonitosti. Evo gledamo „Iks faktor“ i vidimo jedan vašar taštine, fabrikovanje talenata. Muzičke zvezde proizvode se isto kao što se proizvode farmerke ili patike. Ja više volim da verujem u autentičan talenat. Nema recepta za put do srca publike, svako mora sam da ga traži. Da bi dopreo do nečijeg srca, prvo treba da dopreš do sopstvenog, a to malo boli. Da bi neko bio autentičan i kvalitetan autor, taj mora da otkida od sopstvenih emocija. To autorko kopanje po samom sebi je, verujte, složen proces. Ne kažem pritom da čovek mora da se interesuje isključivo za duboke emocije – muzika može da bude i samo zabava.

Makedonska kultura na crvenom tepihu? Da li se favorizuje populistički koncept, a zaboravljaju suštinske vrednosti? Da li je na sceni „estradizacija kulture“?

Da, to nam se događa. Mi smo mala sredina, svako traži svojih pet minuta slave i to je razumljivo. Samo je pitanje da li ćete, nakon što prošetate po crvenom tepihu, da odgledate film za Oskara ili neki neuspešni eksperiment i da li ćete znate gde su vrata na koja se izlazi. Činjenica je da tonemo u kič i lažni glamur. Vašar taštine i (ne)ostvarenih ambicija…

Kažete da je Vaša misija da afirmišete kulturu sa makedonskih prostora. „Sada moram da odmerim šta je loše i za kritiku, a šta je dobro da se promoviše“. Ali kritike od strane intelektualaca kao da nema…

Ne znam šta bi trebalo da urade intelektualci. Da izađu na barikade sa transparentima – ne znam. Oni bi trebalo da rade svoj posao. Ne znam zašto se u njih stalno upire prstom, a to se stalno javlja i od strane pozicije i od opozicije. Čujemo sve i svašta.

Retko javno iznosite svoje političke stavove. Da li namerno izbegavate takve teme?

Izbegavam zato što mislim da dovoljno govorim svojim pesmama. Nema potrebe da dodatno objašnjavam i da moje pesme i stavove dodatno podupirem. Da li ste ikada čuli Boba Dilana da iznosi svoje političke stavove? Skoro nikada. Najsrećniji bih bio da moje pesme govore same za sebe. Moj album od pre 11 godina zvao se „Kula od karata“ – tu ima interesantnih predviđanja i stavova. A uoči raspada Jugoslavije imao sam „Putujemo“ ili „Kao kakao“ sa refrenom: „Sve je mutno, kao kakao…“

Posvećen muzičar verovatno će ceo svoj život da potroši tražeći „savršen ton“. To zvuči kao životna metafora. Da li ga Vi još uvek tražite?

Taj ton ću da tražim dok sam živ. Ja sam u potrazi za savršenim rešenjima u mojim pesmama i savršenim frazama u solo-deonicama – u potrazi za savršenim tonom moje gitare. Tragam i za savršenim stihom, ali tako nešto se veoma teško postiže. Svi mi ljudi u sebi imamo „ugrađenu grešku“ i nismo savršeni. Baš zato je put ka savršenstvu uzbudljiv i interesantan – da idemo napred i da tragamo. Nije važno da li ćemo to i da nađemo, ali je važno da se na tom putu dobro zabavljamo.

Autorka: Suzana Todorovska-Pavloska / iđ
Odgovorna urednica: Dijana Roščić