1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Izbor iz štampe

U Mitrovici "cveće umesto betona"

Tagescajtung se osvrće na prilike u Mitrovici nakon uklanjanja barikada. FAZ podseća na nerasvetljeno ubistvo novinara ubijenog na Kosovu. Ipak, većina nemačkih listova danas izveštava o problemima izbeglica.

Povodom uklanjanja barikada na glavnom Ibarskom mostu u Kosovskoj Mitrovici, berlinski Tagescajtung piše: „Srbi u Mitrovici, na severu Kosova uklonili su barikade sa centralnog mosta na Ibru, postavljene pre tri godine i zamenili ih žardinjerama sa četinarima. Buldožer je uklonio zidove sagrađene od zemlje i betonskih blokova. Akcija je usledila nakon parlamentarnih izbora na Kosovu, održanih 8. juna, koje po prvi srpska manjina nije bojkotovala. Most na Ibru, Srbi su blokirali 2011. godine, ne želeći da priznaju centralnu vladu Kosova u kojoj većinu čine Albanci. U sukobu između Srba i Albanaca most je simbol, on kao poslednja barijera deli severni srpski od južnog albanskog dela grada. Gradonačelnik severnog dela grada, Goran Rakić rekao je da se u dogovoru sa Beogradom složio sa kolegom iz južnog dela Kosovske Mitrovice, Agimom Bahtirijem da na mostu bude pešačka zona sa „parkom mira“. Tim projektom nisu bili svi oduševljeni. Kosovski Srbin, penzioner Dragoslav Vicentijević kaže: ‚Sada smo ostali bez zaštite.' Bivša srpska pokrajina nezavisna je od 2008. godine. Srpska manjina ne priznaje nezavisnost Kosova, na kome danas 90 odsto stanovništva čine Albanci.“

Još uvek nerasvetljeno ubistvo

„Pre 15 godina je na Kosovu ubijen nemački reporter Gabriel Griner. Njegove kolege su tragale za ubicama sve dok ga nisu pronašle. Potraga je trajala nekoliko godina. Svake godine Grinerov prijatelj, Uli Rajnhart, putuje na mesto na kojem je izvršen napad”. Tako počinje članak Kristofa Borgansa u listu Frankfurter algemajne cajtung, u kojem pored ostalog piše da su se fotograf magazina Štern, Rajnhart i reporter Gabriel Griner, prvi put sreli 1992. godine na aerodromu u Beču. “Njihov cilj je bilo Sarajevo. Trebalo je da izveštavaju o prvoj ratnoj zimi u glavnom gradu BiH, kojeg su Srbi pet meseci držali u opsadi. Dok je srpska artiljerija ispaljivala granate na Sarajevo, a snajperisti sa okolnih brda držali na nišanu civile u centru grada, njih dvojica su pravili fotografije i pisali o devojčici Zlati Filipović, koja je u svom dnevniku pisala o životu pod granatama. Devojčica je kasnije nazvana `Bosanska Ane Frank`”.

Rajnhart i Griner su kasnije izveštavali sa Kosova. Na tom zadatku, Griner je 13. juna 1999. izgubio život. Uli Rajnhart svake godine posećuje mesto gde je njegov prijatelj ubijen. „Kada danas odete na Kosovo teško je pretpostaviti da je tu nekada vođen rat“, piše Kristof Borgas i nastavlja: „Na mestu gde su nekada gorele kuće, danas se sjaje novi objekti s staklenim fasadama. U Suhoj Reci je makadam nestao ispod asfalta. Tamo gde je nekada bilo sablasno pusto, danas šetaju lepe devojke i mladići“.

Borgans dalje navodi da je Uli Rajnhart zajedno sa kolegom Joahimom Rajnartom nakon dugotrajnog i detaljnog istraživanja dokaza i svedoka u Crnoj Gori, Srbiji, Kosovu i Makedoniji došao do zaključka da je Grinerov ubica 28-godišnji Aleksandre T, ruski dobrovoljac koji je bio na srpskoj strani. „Reč je o osobi odrasloj u siromašnom okruženju u Saratovu na Volgi koja je kasnije povremeno radila u Moskvi. Postoje izvori koji navode da se Aleksandre T. 1998. godine dobrovoljno prijavio u Jugoslovensku vojsku. Također postoje i indicije da je bio član ruske tajne službe. Bez obzira na sve pokušaje Uliju Rajnhartu i Joahimu Rajnhartu nije pošlo za rukom osumnjičenog da izvedu pred lice pravde. Novinari sumnjaju da ga štite ruske vlasti. Aleksandre T. trenutno živi u Rusiji, gde se u izjavama za medije hvali da je ubio albanskog oficira i zapadnog novinara“, piše FAZ.

„Tri godine nakon ubistva Grinera su stanovnici Suhe Reke magazinu Štern poklonili i u katastar uknjižili, devet kvadrata zemljišta. Na tom mestu, gde je novinar ubijen, danas se nalaze dva stabla trešnje i mramorni kamen na kojem je na albanskom i nemačkom jeziku ispisano: ‚Kišo, ne vraćaj se nazad, gore. Ako rana više ne boli, onda boli ožiljak'. Kada kosovske Albance pitate zašto to rade kada i sami oplakuju veliki broj žrtava, oni kažu: ‚Bez novinara koji su izveštavali o ratu ne bi bilo ni NATO napada'. 'Naravno da mi Gabriel nije bio bilo ko. Međutim, ovo je dokaz da je život jedne osobe veoma vredan. Biće opasno ako to društvo zaboravi“, piše članku lista Frankfurter algemajne cajtung.

Bogatiji da se više angažuju

Predstavnik Visokog komesarijata UN za izbeglice Hans, na Svetski dan izbeglica apeluje na veću spremnost bogatih zemalja u prihvatanju azilanata. „Granice moraju da budu otvorene“, istakao je ten Feld u intervjuu za berlinski list Nojes dojčland: „Širom sveta ima 51,2 miliona prognanih. Još nikada nakon Drugog svetskog rata toliki broj ljudi nije bio u potrazi za utočištem. Polovinu čine deca. Dvadeset pet godina nakon pada zida, u Evropi više ne bi smelo da bude nikakvih zidova. Ne može biti da se samo pojedine zemlje brinu o ljudima koji traže azil. Evropski azilantski sistem nije dovoljno jedinstven. Između zemalja ne bi smele da postoje razlike kada je reč o tome da li bi izbeglici iz Sirije trebalo osigurati utočište ili ne“. Hans ten Feld pritom ističe i obavezu međunarodne zajednice: „U Siriji je ona zakazala. Ne postoje humanitarna rešenja za humanitarni problem. Humanitarni problem mogu da reše samo političari.“

Luazicer rundšau: „55.000 ljudi, to je toliko ljudi koliko staje na jedan stadion na Svetskom prvenstvu u fudbalu. Međutim, ljudi o kojima je ovde reč ne navijaju za svoju reprezentaciju. Oni sede na lošim, prepunim brodovima i rizikuju svoje živote. 55.000 ljudi, nikada ranije se toliko broj ljudi nije odvažio za prelazak preko Sredozemnog mora i put ka Italiji. Kako bi Evropa trebalo da se odnosi prema tim ljudima i sa stotinama hiljada koji će to isto pokušati? To pitanje se ne postavlja samo zato što je ovoga petka Svetski dan izbeglica. Naredne nedelje na samitu u Briselu ta tema bi trebalo da bude na dnevnom redu. Ali umesto nje šefovi država i vlada EU pre svega će se sporiti oko toga kome će ubuduće pripasti koje funkcije unutar EU, kao i o tome koliko zadužene zemlje još smeju da se zadužuju. To su takođe važna pitanja, ali ona gube na težini kada se ljudi masovno dave u Sredozemnom moru. U poslednjih dvadeset godina živote je izgubilo oko 20.000 ljudi. Cinično je pritom to što medijska pažnja, a sa njom i kolektivna savest, postoje samo kada se dogodi nesreća kakva je bila u oktobru prošle godine, kada je poginulo 350 ljudi. A to što svakih nekoliko dana život izgubi pet do deset ljudi, među kojima su i trudnice i deca, to više nikog ne interesuje. To su nus-pojave prosperiteta u kojima su se pogubili stanovnici srednje i severne Evrope. Šefovi država i vlada EU samit ne bi trebalo da održe u Briselu, već u jednom od prepunih kampova sa izbeglicama na Siciliji, negde na libijskoj obali, gde se deset, ako ne i stotine hiljada ljudi sprema za put preko mora.”