1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Let's Face It!

„U Hrvatskoj uvek moraš biti nečiji“

„Zar moram biti ’nečiji’ da bih pronašao posao i živeo kao čovek“, pita se protagonista naše priče koji ostavlja siguran posao u Hrvatskoj i sa decom odlazi svojoj ženi, lekarki, koja je našla posao u Nemačkoj.

Masovno iseljavanje iz Hrvatske već se naziva problemom nacionalne bezbednosti, ali i dalje izostaju ili su neznatne konkretne mere koje bi ljudima omogućile pristojan život u domovini. Odlasci su svakodnevni, a sve češće se iseljavaju cele mlade porodice. Jedna od takvih je i porodica Marija B. iz jednog gradića u dalmatinskom zaleđu čija se supruga početkom avgusta odselila i zaposlila u bolnici u jednom od gradova Baden-Vitenberga. On je ostao sam sa decom – ali samo do kraja školske godine. Potom i on i deca odlaze u Nemačku.

Mario B. rođen je i odrastao u Hrvatskoj, sportista, bio je hrvatski branitelj, zaposlen u državnoj službi, a kao mladić je već živeo u Nemačkoj u kojoj je igrao fudbal. Supruga Jasna je medicinske struke i nakon što je završila specijalizaciju, u Hrvatskoj nije mogla da nađe posao. Odlučili su da odu jer su im sve računice pokazale da nema načina da svojim radom omoguće krov nad glavom i pristojan život sebi i deci.

„Supruga je ulagala je u sebe dugi niz godina i očekivala je da neće biti problema da pronađe posao u svom mestu ili Splitu. Bili smo optimisti sve dok nismo shvatili da za nju ovde nema mesta. Jedne subote smo seli, uzeli papir, olovku i izračunali prednosti života u Hrvatskoj, na rodnoj grudi, i inostranstvu. Računica je jasno pokazala da ovde ne možemo ostvariti što želimo, a to je pristojan građanski život. Podstanari smo, a zbog previsokih kamata na kredite, sve i da smo oboje zaposleni, ne možemo sebi priuštiti stambeni kredit. Za stan od 60 kvadrata trebali bismo ući u kredit na 25 do 30 godina, sa nenormalno visokim kamatama i ratama“, objašnjava nam Mario B.

„Dosta nam je ’naših i vaših’“

Kad je supruga obavila specijalizaciju, konkurisala je za posao u najbližem kliničkom centru u Splitu. Ali od 23 konkursa na koja se javila odgovor je dobila samo na dva – i to negativan. Shvatili su da nam treba „rođačko-politička“ veza kako bi se ona zaposlila, ali su odlučili da oni neće ići tim putem. Budući da je Mario već živeo u Nemačkoj i sviđaju mu se tamošnja kultura življenja i uređeno društvo, ta je zemlja bila logičan izbor.

„Već sam živio u Nemačkoj i dobro sam upoznat sa načinom i kulturom života tamo, pa smo odlučili da na internetu potražimo mogućnosti za odlazak.“ Pronašli su agencije koje pomažu ljudima da isele u Nemačku, ali i svedočanstva ljudi koji su već otišli i zaključili da je i zbog njih i zbog dece najbolje rešenje da sreću potraže van Hrvatske. „Ovde nas ne veže ništa osim emocija, ljubavi prema rodnoj grudi na kojoj ne možeš egzistirati. Živimo na kredit, kupujemo hranu na kreditne kartice i rate, živimo od minusa na bankovnom računu i želeli smo to prekinuti. Iz godine u godinu jedno te isto, ’isplivaš’ dva meseca i onda treći opet potoneš, pa je nemoguće izići iz tog začaranog kruga. Znamo mi da i u Nemačkoj ljudi podižu kredite za svoje životne potrebe, ali kamatne stope su daleko niže i plate daleko više od ovih u Hrvatskoj“, priča nam Mario.

Pitamo ga je li mu teško pada što je ostao sam sa decom.

Nije lako biti „beli udovac“, kaže, ali se sveukupno gledajući dobro snalazi u toj ulozi: „Još kao tinejdžer sam se odvojio od kuće i naučio brinuti o sebi pa mi nije problem brinuti o našoj deci jer to ionako činim i kad je ona tu. Mi smo mala porodica koja samo traži elementarno u životu – posao i krov nad glavom.“ A to im, zaključili su Mario i njegova supruga, Hrvatska ne može pružiti, barem ne u ovom trenutku: „Želimo se vratiti jednoga dana i decu ćemo odgajati tako da ne zaborave na svoje korene.“

Kroatien - Dalmatia Tourismus (picture-alliance/robertharding/E. Ciccomartino)

Split

U Hrvatskoj se ne cene ni čovek ni rad

Smeta mu što se u Hrvatskoj ne cene ni ljudi ni rad, što se ne prepoznaju kvalitetni ljudi koji mogu i žele dati sebe zajednici.

„Kod nas je čovek postao nevažan, niko ne gleda jesi li dobar, karakteran i znaš li raditi nego kakvu partijsku knjižicu imaš. Svake četiri godine samo se vade nove knjižice. Ovde stalno moraš biti ’nečiji’. Zar moram biti nečiji da bih pronašao posao i živeo kao čovek?! Ovdje se sve deli i gleda kroz podelu ’naši i vaši’, ne gleda se kvalitet, a meni je toga dosta. Svejedno mi je da li je neko Kinez ili Hrvat, zanima me kakav je čovek, a kad je posao u pitanju, zna li i hoće li raditi ili ne zna i neće raditi. 25 godina se vrtimo u istom krugu, niko ni za što ne odgovara, većini je jedini cilj da sednu na državni budžet i što ušićariš dobro ušićariš“, priča Mario.

Agencije useljenicima uzimaju 40 odsto primanja

Kad su odlučili da će sreću potražiti u Nemačkoj, prvo su se obratili agencijama koje posreduju pri zapošljavanju u toj zemlji, ali, tvrdi Mario, one uzimaju od 30 do 40 odsto primanja puna 24 meseca onome ko se preko njih zaposli i to im je bilo neprihvatljivo.

„Imali smo sreću da su nam pomogli prijatelji koji žive u Nemačkoj pa je supruga naprosto otišla gore tražiti posao. Naši prijatelji su je primili u svoj dom, pomogli joj oko birokratije, a ona sad gore uči jezik i radi.“ Marijova supruga je posao pronašla odmah. „Čim je prijavila boravište, automatski je ušla na tržište rada. Otišla je na razgovor u kliniku koja je tražila njen profil stručnjaka, istog dana imala je sat vremena probnog rada i odmah je primljena na posao“, priča nam Marko i ukazuje na jedan važan detalj: "Dok ne položi odgovarajući ispit iz jezika, prima 40 posto od plate.“ Ali suprug je ipak oduševljen ’paketom’: „Budući da ima slobodne dane u nedelji, osim što uči jezik, ide i radi dodatne mini-poslove kojima popunjava zaradu, a koje Nemačka ni ne oporezuje. Podnela je i zahtev za dečji dodatak i počeće ga prima. Gore po detetu daju 200 evra, a u Hrvatskoj po 200 kuna.“

„Hvala što ste doselili kod nas i što tu plaćate porez“

Samo sedam dana nakon što se supruga Jasna doselila u svoj novi nemački dom, stigao joj je poziv od načelnika opštine na nedeljno druženje, na kojem su novim useljenicima prezentovali na koji se način mogu uključiti u zajednicu i kako i gde mogu volontirati. Zbog medicinske profesije nju su pozvali da se priključi tamošnjoj službi za spasavanje. Pored svega, zahvalili su joj se što je doselila baš u njihovo mesto i što će tu plaćati porez. Raspitivali su se i o porodici i kad im je rekla da svi dolaze, rekli su da jedva čekaju da i Marija uključe u svoje sportske programe.

„Tako nešto je u Hrvatskoj nezamislivo. Ovde i kad hoćeš nešto pomoći zajednici, ne možeš. U Hrvatskoj za malog čoveka nema hleba, sve se svodi na politička uhlebljenja. Supruga odlazi i na mise, susreće tamo cele porodice koje su se odselile iz Hrvatske i to čak i iz nekad bogatih područja i velikih gradova, a ne samo iz osiromašene Slavonije ili Dalmatinske zagore.“ Zvuči ogorčeno, ali tvrdi da nije. „Odlazak je naš izbor. Svaki korak smo dobro promislili, optimisti smo i nije nas strah početi novi život iako smo oboje prešli 40-tu. Mnogi naši prijatelji zbog straha ne odlaze, misle da su sa 35-40 godina prestari za taj korak, a meni je žao što nemaju više samopouzdanja“, zaključuje Mario koji jedva čeka da mu porodica ponovno bude na okupu i da započnu novi život u novom okruženju.

Čitajte nas i preko DW-aplikacije za Android

DW.COM

Audio i video