1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

U Bonu zbirka Gugenhajmovog muzeja

Rajnski susret majstorskih dela, moglo bi se reći za ono što Gugenhajmov muzej prikazuje u Bonu. Do sada najveća prezentacija zbirke moći će da se vidi od 21. jula do 7. januara.Na prostoru od 7 500 kvadratnih metara postavljena su dela iz Gugenhajmove fondacije iz Njujorka, Bilbaoa, Venecije, Las Vegasa, Berlina…

Vorholova slika Sopedeset boja Merlin na izložbi u Umetničkoj hali u Bonu

Vorholova slika "Sopedeset boja Merlin" na izložbi u Umetničkoj hali u Bonu

Još nikada ranije nije zbirka fondacije Guhenhajm i njena uzbudljiva istorija tako sveobuhvatno prikazana. Već duće od godinu dana na ovom projektu rade četiri rukovodioca: dva u Bonu - dva u Njujoku na konceptu izložbe. Kaj Heymer je jedan od rukovodilaca koji je u razgovoru za Dojče Vele o posebnim izazovima sa kojim sa Gugenhajm muzej suočio pred ovim konceptom i svom ličnom omiljenom delu.....

Na pitanje zbog čega Gugenhajmova zbirka spada medju najpoznatije na svetu i šta je to što Gugenhajmov muzej čini tako uspešnim , Kai Heymer odgovara:

"Ono što ovaj muzej izdvaja od drugih su kolekcionari koji su doprineli njegovom bogatstvu. Svi koji su učestvovali u izgradnji muzeja bili su jake i ekscentrične ličnosti, počev od direktorke u vreme osnivanja muzeja Hile von Rebey - nemačke slikarke koja se posebno zauzimala za apstraktno slikarstvo.Kasnije se fokus Gugenhajmovog muzeja jako proširio, a bitnu ulogu odigrali su direktori poput današnjeg Toma Krensa, a sa druge strane privatni kolekcionari poput bračnog para Tanhauzer ili kasnije rodjake Solomona Gugenhajma, glamurozne Pegi Gugenhajm koja je poslala poznata po svojoj palati u Veneciji i koja se jako zalagala za nadrealizam i američki apstraktni ekspresionizam. Karakter Gugenhajmovog muzeja je veoma selektivan. Sa jedne stran to nije zbirka koja funkcioniše kao leksikon, što je na primir slučaj sa Muzejom moderne umetnosti "Momo" gde je prisutan pokušaj davanja pregleda razvoja umetnosti 20.veka. U Gugenhajmu su slike uvek subjektino sakupljane. Fokusirano je manje umetnika, a njihova dela su sveobuhvatno sakupljana. Gugenhajmov muzej poseduje 160 dela Kandinskog i preko 60 dela Paula Klea.

O tome šta je iz Gugenhajmove kolekcije istaknuto u Bonu, pitanje je na koje Heymer kaže..... Pokušali smo da kroz koncept istaknemo nastanak kolekcije Gugenhajm, i ono što je ističe. To znači postoje prostori u kojima je objašnjen istorijat kolekcije; kao na primer kroz izložbeni deo posvećen Pegi Gugenhajm, ili prostor za post impresionizam ; na drugoj strani su prostori sa delima pojedinih umetnika; prostor za kolekciju Pikasa, Roberta Raušemberga ili prostor za Riharda Seru.

O tome zašto je Bon izabran kao mesto za izložbu, a ne Berlin koji je bio domaćin izložbe Moma .....Heymer kaže; Bon je naravno mnogo manji od Berlina, ali Bon ima veću izložbenu halu. Ono što je direktora Gugenhajmovog muzeja pre svega interesovalo je koliko kvadratnih metara ima na rspolaganju i velika hala koja tu postoji gde on na jednom mestu može da pokaže kolekciju minimalizma Gugenhajmovog muzeja na jednom mestu. Izložba u Bonu prostire se na 8000 kvadratnih metara, a toliko izložbenog prostora nije mogla da ponudi ni Nacionalna galerija u Berlinu.

O izboru dela koja su izložena u Bonu, Heymer objašnjava: Mi smo tesno saradjivali sa kolegama u Njujorku. Pri tom smo pošli od prostora koji nam stoji na raspolaganju. Mi smo razvili odredjenu arhitekturu po principu jasnih i jednostavnih izložbenih prostora, koje smo ispunili sledeći takav koncept. Time smo omogućili hronološki prikaz Gugenhajmove kolekcije...

Heymer zatim navodi da se po njegovom mišljenju - može reći da je iz Gugenhajmovog muzeja donet veliki broj vrhunskih dela, a da se njemu lično najviše dopada prostor u kojem je izložin Rihard Serra sa skulpturom bitnom za rani njegov rani period 1970. Čelična ploča duga sedam metara, a visoka 2.50 metra koja teži 8 tona. Rad nosi naslov "Štajk".

Izlagački koncept je u osnovi hronološki, ali postoje i drugi nivoi pričanja; poput istorijata i prostora kolekcije u kojima se hronološki umetnički razvoj malo razbija. Slično je i sa monografskim prostorima. To se ogleda kroz vrstu mini retrospektive Roberta Raušenberga iz ranih pedesetih i kasnih sedamdesetih godina prošlog veka. Tako da se cela izložba ne može sabiti u običan niz umetničkih dela.

Koje iskustvo u idealnom slučaju može sa sobom da ponese posetilac ove izložbe, pitanje je na koje Heymer kaže...

U idealnom slučaju posetilac može da vidi koliko je fantastična i živa umetnost 20 i početka 21 veka, i da ova umetnost može da predstavlja čulni doživljaj, jer ne privlači samo oko posmatrača, već njegovo celo biće.

DW On Line