1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

U čemu je tajna falsifikatora umetnosti?

Najnoviji skandal oko falsifikovanje umetničkih djela još uvek trese ne samo nemačku već i svetsku muzejsku i privatnu kolekcionarsku scenu. Kako je moguće da falsifikatori uvek iznova uspevaju da zavaraju stručnjake?

default

Čak ni vrhunski stručnjaci vrlo često ne primete falsifikate, a ne traže ni tehnička ispitivanja

Zbirka „Verner Jeger“ (Werner Jäger) dugo godina je bila jedna od najpoznatijih kolekcija u Nemačkoj čije je radove želeo da poseduje gotovo svaki muzej ili galerija koji su bar malo držali do sebe. Ali, u međuvremenu se ispostavilo da je reč o običnim falsifikatima.

U početku su, kada je skandal oko umetničke zbirke tek izašao na videlo, stručnjaci govorili o četiri do pet krivotvorenih radova, ali je u međuvremenu otkriveno da ih ima više od 30. Dakle, može se reći da jedna od najpoznatijih umetničkih zbirki u Nemačkoj zapravo nikada nije ni postojala.

Prve tri osumnjičene osobe kojima se pripisuje, ako ne samo falsifikovanje, a ono odgovornost kada je reč o rasturanju, odnosno prodaji radova, već su uhapšene i nalaze se u istražnom pritvoru u Kelnu. Njihove žrtve su brojni muzeji, galerije i veliki broj privatnih kolekcionara i ljubitelja umetnosti. Ono što je zapravo u celoj priči čudno jeste to da falsifikovane radove nisu godinama nisu uspevali da prepoznaju brojni istoričari umetnosti i raznorazni veštaci. Kako je to bilo moguće?

„Tehničke analize predugo traju“

31.10.2009 DW-TV KULTUR.21 Max Ernst und Peter Schamoni 1963

Maks Ernst - ni prijatelj nije prepoznao falsifikat

Sve je počelo s platnom za koje se godinama verovalo da je nestalo: „Crvena slika s konjem“ nemačkog ekspresioniste Hajnriha Kampedonka, sve dok se ona 2006. godine nije pojavila na aukciji kuće „Lemperc“ (Lempertz) u Kelnu.

Nakon što je za nju platio 2,4 miliona evra, što je najviša svota koju je iko ikad platio za neki rad tog slikara, kupcu se platno „učinilo čudnim“. I zaista, hemijska analiza boje vrlo brzo je pokazala da takva vrsta pigmenta u vreme kada je platno nastalo, na tržištu još nije ni postojala.

Pitanje koje se automatski postavlja je svakako: zašto još pre nego što su kupili tu sliku, stručnjaci u spomenutom muzeju nisu zatražili neku sličnu analizu? Tehničke mogućnosti poput ispitivanja ultraljubičastim zracima ili rentgensko snimanje su upravo posljednjih godina izuzetno napredovale. „Takva ispitivanja traju ponekad i nekoliko nedelja“, objašnjava restauratorka Karoline fon Sent Džordž i dodaje da su velike aukcijske kuće pod velikim pritiskom; tržište umetničkih dela cveta kao retko do sada i to uprkos ekonomskoj krizi.

„Pravi istoričar morao bi da primeti falsifikat…“

Vlasnik aukcijske kuće „Lemperc“ Henrik Hanštajn u svoju obranu tvrdi da se „posavetovao sa stručnjacima“. Ali, takva „savetovanja“ očigledno nisu bila dovoljna, čak iako su se među njima nalazili i vrsni poznavaoci pojedinih slikara. Muzej je naime od vlasnika zbirke „verner Jeger“ kupio nekoliko dela; među njima i ona Maksa Pehštajna, Fernanda Legera i Maksa Ernsta. Ovog poslednjeg je „pregledao“ ni manje ni više nego Ernstov lični prijatelj i jedan od najboljih nemačkih poznavalaca tog slikara uopšte – Verner Špiz. Pa čak i njega su falsifikatori uspeli da sa lakoćom prevare.

„Takvih slučajeva ima nebrojeno mnogo. Upravo u tome, moglo bi se reći, i leži tajna njihova uspeha. Falsifikatori su jako dobro informisani oko toga koja platna su tražena, koja se smatraju nestalima i polaze od toga da kad se jedno od njih odjednom pojavi na tržištu, da će upravo najbolji stručnjaci biti toliko poneseni osećanjima da temeljno ispitivanje neće ni da traže. Falsifikatori u tom smislu, moglo bi se reći, spekulišu njihovim čežnjama“, objašnjava istoričar umetnosti Henri Kecor.

Ausstellung Die Brücke 1905-1913 in Halle/Saale Flash-Galerie

Radovi Maksa Pehštajna (levo, Ženski akt) ubuduće će se bolje kontrolisati

Na sličan način prošla je i kupovina radova vlasnika spomenute zbirke i direktora Muzeja „Lembruk“ (LehmbruckMuseum) u Duisburgu. Rajmund Šteker je, prema sopstvenim rečima, „bio toliko ponesen kubistističkim portretom legendarnog jevrejskog galeriste Alfreda Flehthajma koji je navodno naslikao Luis Markusiz, da ni on nije primetio da je reč o falsifikatu pa nije zatražio detaljnu analizu. „Oduševila me genijalna postmodernistička kompozicija slike. Zapravo bi od istoričara moralo da se očekuje da će mu biti sumnjivo kako to da jedan rad, navodno iz 1955. godine, u sebi sadrži sintezu kasnijeg razvoja kubizma – ali, eto, nisam posumnjao“, priznaje Šteker.

„Što se manje o nekoj zbirci zna – to bolje“

I to platno, kao i sva ostala, na poleđini ima nalepnicu zbirke „Verner Jeger“ u čemu se, kako kaže Kecor, također primećuje izuzetna sposobnost i profesionalnost falsifikatora. „Nalepnica je važna jer dokazuje poreklo. ali, s druge strane, o toj zbirci se gotovo ništa nije znalo. Čak je u tome bila njena velika prednost; znalo se nešto, ali ne mnogo. To s druge strane znači da su i radovi u njenom vlasništvu do sada bili retko izlagani, što im je dalo dodatnu atraktivnost i vrednost“, kaže Henri Kecor.

Što se budućnosti tiče, a u tome se danas slažu svi, ubuduće ispitivanja moraju da temeljno i na vreme sprovedu; još pre potpisivanja kupoprodajnog ugovora i to – sa što manje osećanja.

Autori: Kristel Vešter / Željka Telišman

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  • Datum 26.10.2010
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Po83
  • Datum 26.10.2010
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/Po83