Učinak vlade Erdoanove partije

Tome se prethodile brojne reforme u zemlji. Vlada u kojoj većinu ima Erdoanova partija pravde i razvoja uspela je da oslabi uticaj vojske, omogućila pokretanje teleizjskog programa za Kurde, manjinsku zajednicu u Turskoj čije je postojanje u zemlji dugo negirano. Zato nije iznenadjujuće što je o pregovorima sa EU, Erdoan tom prilikom izjavio:

“Odluka o otpočinjanju pregovora o prijemu Turske nije samo iz našeg ugla istorijska odluka već i u samoj EU. Ta perspektiva punopravnog članstva naše zemlje odraziće se na identitet i strukturu EU. Ova odluka ukazuje na jasno opredeljenje EU da se rukovodi univerzalnim sistemima vrednosti."

Privredni rast u Turskoj na nivou je od 6 do 9 odsto, što govori o stabilnim ekonomskim prilikama naročito ako se ima u vidu da su se prosečna primanja u ovoj zemlji u odnosu na 2003.godinu udvostručila. Razlog tome leži u preporukama Medjunarodnog monetarnog fonda koji je nakon velike krize 2001.ve Turskoj sugerisao sprovodjenje odgovarajućih reformi.

Erdoanova vlada je dolaskom na vlast započela sprovodjenje jedne liberalnije politike u zemlji. Ona se suočila sa brojnim za Turski specifičnim kontrolnim sistemima. To je Erdoanu doduše otežalo zadatak budući da su ga politički protivnici optuživali za rasprodaju zemlje. Udruženje turskih industrijalaca pozdravilo je otvaranje tržišta ali je ujedno zatražio da se istovremeno sprovodu i demokratske promene unutar samih partija:

"U partijama je gotovo sve u rekama šefa iste. Listu poslanika na primer sastavlja šef jedne stranke. Tamo gde ne postoje demokratski unutarpartijski principi, ni parlament nema mogućnosti da kontroliše vladu.”

Tako je i u samoj Partiji pravda i razvoj, gotovo ništa ne može proći bez saglasnosti Erdoana. Krisotf Neojman, profesor istorije na Bilgi Univerzitetu u Istanbulu o tome kaže:

“Partija pravde i razvoja je danas daleko više Erdoanova partije nego što je bila pre 5 godina. Ova stranka je težila unutarpartijskim demokratskim načelima ali se na kraju od toga odustalo.”

To medjutim nije jedini nerazrešen problem u Turskoj, profesor Nojman smatra da je u tzv. otvaranju zemlje izostala i reforma visokoškolskog obrazovanja, kao i socijalnog sistema koji bi morao da bude daleko više prilagodjen potrebama stanovništva.

Nezavisno od većeg evropskog entuzijazma u Turskoj je u poslednje dve godine primetno i jačanje nacionalizma. To bi naročito moglo nametnuti pitanje koliku ulogu u svemu tome igra i sve veći skepticizam Turske prema EU.