Turski migranti u Nemačkoj | Moja nemačka priča | DW | 10.10.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Moja nemačka priča

Turski migranti u Nemačkoj

Fudbaler Mesut Ezil, režiser Fatih Akin i pisac Feridun Zaimoglu su uspešni Nemci čiji roditelji u su došli Nemačku kao gastarbajteri. U zadnjih 50 godina nisu se promenili samo doseljenici, nego i nemačko društvo.

default

Turci u Nemačkoj

Brada predstavlja „prepreku“ zaključio je Dursun Gizel u vožnji od Istanbula prema Minhenu. Negde između ta dva sveta, otišao je WC u vozu i po prvi put obrijao bradu. „To je verovatno bio moj prvi korak ka integraciji“ - kaže kroz smeh 68-godišnji građanin Nemačke, dok priča ovu anegdotu. Nemačka je bila moderna zemlja, a tamo se ne nose brkovi i brada, mislio je tada - 21. septembra 1968. godine. Putovao je dva dana a sa njim su u Nemačku krenuli ljudi iz svih delova Turske. Nemačka ih je zvala. Njoj su bili potrebni radnici, a radnicima - posao.

Sporazum na dve stranice


Dursun Güzel

Dursun Güzel

U 50-im i 60-im godinama nemačka privreda je brzo rasla. Ali, nedostajala je radna snaga. Pomoćni radnici iz Italije dolazili su od 1955, nešto kasnije iz Grčke i Španije. „Sporazum o dolasku radne snage“ (tzv. Anwerbeabkommen) sklopljen je između Turske i Nemačke 30. oktobra 1961. Taj dokument stao je na dve stranice – kraći nego ugovor o radu, s kojim su Dursun Gizel i drugi, bradati gastarbajteri stigli u Minhen.

Dursun Gizel je iz područja Sivas, pokrajine u centralnoj Turskoj, gde je i radio na železnici. Imao je stalan posao i zarađivao više nego zaposleni u privatnim firmama. Bio je oženjen i imao je dvoje dece. Njegova supruga je bila trudna po treći put kad je mladi Dursun odlučio da pođe u Nemačku. Njegov brat je već otišao 1964, i kao pomoćni radnik zarađivao je više nego Dursun na turskoj železnici. On je s oduševljenjem govorio o boljim uslovima života i rada kada se vraćao u Tursku na godišnji odmor. Nakon što je mu je brat pronašao posao, Dursun je odluku doneo brzo. Dugovao je građevinskoj zadruzi i nije uvek stizao da redovno isplaćuje rate. Njegova plata nije bila dovoljna za kupovinu kuće. Hteo je da ostvari taj san i uz pomoć posla u Nemačkoj.

Ulice nisu od zlata

Dossierbild 50 Jahre deutsch-türkisches Anwerbeabkommen 3

Gastarbajteri na aerodromu u Diseldorfu

Mnogi radnici su otputovali u Nemačku s sličnim snovima. Do poništavanja sporazuma 1973, prema informacijama Centra za proučavanje i istraživanje integracije Turaka u Esenu, u Nemačkoj je bilo 867 hiljada ljudi iz Turske. Organizovana je telefonska centrala u Turskoj za pitanja povezana sa odlaskom u Nemačku. Nemačke fabrike plaćale su naknadu turskim vlastima za svakog radnika. Svi kandidati su morali da prođu lekarski pregled u Istanbulu. I to od glave do pete, priseća se Dursun Gizel.

Gizel je bio zdrav kao dren, i u prvim godinama svoga gastarbajterskog života radio je u Baden-Virtembergu na izgradnji puteva, a kasnije kod velikog proizvođača automobila. On je živeo sa ostalim gastarbajterima u „domovima“ za radnike. U Turskoj je čuo da su putevi u Nemačkoj od zlata, ali ga je realnost spustila na zemlju. Posao bio teži nego rad na turskoj železnici, ali ovde je mogao daleko brže da zaradi novac za kuću. Kada je 1970. prvi put otišao na godišnji odmor, već je uštedeo 8.000 nemačkih maraka. Za kuću mu je trebalo još dva puta toliko. A imao je dugove.

Spajanje porodice

Großer Bahnhof für Migranten der ersten Stunde

Voz Istanbul - Minhen

Kao i većina gastarbajtera, Dursun Gizel je shvatio da se neće vratiti kući tako brzo. Kada se 1971. preselio u Berlin, poveo je svoju suprugu. Deca su u to vreme ostala kod rodbine u Sivasu, a porodica Gizel je svojim rođacima slala novac. Puno godina kasnije, krajem 70-ih, deca su ispričala koliko je bilo teško i tužno da odrastaju bez roditelja. „To me još uvek boli“ - kaže otac Dursun.

Krajem 70-ih godina, veliki broj turskih zaposlenika dovelo je svoju decu sa sobom. Prvobitna ograničenja radne i boravišne dozvole produžena su nakon uvođenja zakona o strancima 1965. I nakon prestanka važenja Sporazuma 1973. spajanje porodice je bilo moguće. Turska se tada spremala za vojni puč i to po treći put. Nemačka je za mnoge roditelje značila sigurnost za decu.

Ali, nemački političari nisu bili spremni na to, kaže Junus Ulusoj iz Centra za turske studije. Za decu gastarbajtera osnovani su takozvani pripremni razredi. „Nešto poput odvojenog razreda sa đacima svih uzrasta, koje podučava turski učitelj na turskom jeziku“ - objašnjava stručnjak za migracije Ulusoj, koji je i sam išao u takav razred. Ti razredi su bili kao „sastajalište“ dok se deca i mladi ne vrate nazad, kaže Ulusoj. Ali doseljenici nisu mislili na povratak.

Motivacija za povratak

Minarette und Moscheen in Deutschland und Europa, Gelsenkirchen

Najveći broj migranata dolazi iz Turske

Za vreme Helmuta Kola, vlast je pokušala da „povratničkom premijom“ pošalje strance van Nemačke. Između 1982. i 1985. oko 300 hiljada Turaka napustilo je Nemačku, nakon čega su izgubili pravo da se vrate. „Njihove poteškoće u prilagođavanju, kad su se vratili u Tursku, služile su kao upozorenje onima koji su ostali ovde“ - misli Ulusoj. Mnogi nekadašnji gastarbajteri su odustali od svog sna da će u Nemačkoj raditi samo dok ne skupe novac za kuću.

I Dursun Gizel je u 80-im godinama već prestao da misli na povratak. Samo jednom je pričao o tome sa svojom porodicom, nakon ujedinjenja Nemačke. Zbog bolesti nije bio potpuno radno sposoban i krpio je kraj sa krajem na birou. Napadi neonacista u Rostoku, Melnu, Solingenu i drugim mestima izazivali su strah. Ipak, porodica je odlučila da ostane u Berlinu.

I nisu bili jedini. „Nemački Turci“ su do kraja 90-ih godina u Tursku donosili devize i pomogli joj u razvoju. Sada, kada turska privreda enormno raste i Turci počinju da investiraju u Nemačku, useljavanje je navodno prestalo. Ipak, iz Turske još uvek dolaze bračni partneri, naročito supruge. Prema informacijama kojima raspolaže stručnjak za migracije Junus Ulusoj, od 2006. više Turaka odlazi iz Nemačke u Tursku, nego obrnuto. U zadnjih pet godina, otprilike 31 000 kvalifikovanih mladih Turaka otišlo je u zemlju svojih roditelja, jer na turskoj berzi rada imaju veće šanse nego ovde – bez obzira što je Nemačka traži radnu snagu.

Pogledajte video 04:16

Ahmet Lokurlu


Novopronađena domovina

Dursun Gizel ostaje u Nemačkoj: bez obzira na poteškoće, kaže Gizel, ovde se oseća slobodno. Berlin je već dugo njegov dom, kaže bez sekunde oklevanja. A u Sivas ionako može da ode za svega nekoliko sati. Njegove dve ćerke i sin sada imaju sopstvenu decu. Svi oni gledaju na Berlin kao na svoj dom, kaže Dursun Gizel sa smeškom dok pokazuje na veliku belu bradu. „Na početku 90-ih ponovo sam je pustio. Moja najstarija ćerka misli da kao deda moram da imam bradu.“

Autor: Kemal Hur
Redakcija: Jakov Leon

Audio i video