Turska: Demokratija je legla u grob

Jedva da su se mogli gledati užasni prizori iz Turske. Snimci napada u Ankari kruže društvenim mrežama i zahvaljujući njima su mnogi mogli da vide okrutne pojedinosti atentata koji je potresao turski glavni grad. Time je zajamčena pažnja svetske javnosti, što pak još pojačava posledice napada. U Turskoj traje izborna bitka – a na žalost se u toj zemlji taj pojam prečesto pogrešno shvata.

Ovaj napad je najgori oblik ayip-a, turske reči koja doslovno znači „sramota“. On je sramota za počinioce, za njihove pomoćnike, za one koji taj užasan čin potajno opravdavaju. I za sve političare koji iz toga pokušavaju da izvuku korist. Jer njih itekako ima.

Na kraju je to i sramota za čitavu političku kulturu Turske. Jer ovaj napad, ma koliko ga je teško shvatiti, jeste i posledica upravo one zatrovane političke kulture u kojoj su već mnoge stvari prešle svaku granicu liberalnih i demokratskih načela.

Tako predsednik Redžep Tajip Erdogan redovno krši Ustav tako da se stalno upliće u izbornu borbu. Ozbiljno se i razmišlja i o krivičnom postupku protiv čelnika prokurdske stranke Salahatina Demirtasa iz potpuno nejasnih razloga. S druge strane, ni Demirtas ne paše u sliku borca za slobodu i to već zbog bliskosti sa Abulahom Odžalanom, zatočenim čelnikom zabranjene kurdske stranke PKK.

Demokratija je mrtva

Niti drugi iz turskog političkog života nisu bolji: najvećoj opozicionoj stranci, kemalističkom CHP, ne pada ništa bolje na pamet nego da u pravilnim razmacima psuje Erdogana kako je diktator. Tu je još i premijer Ahmet Davutoglu iz stranke AKP, ali od njega se ne čuje ništa. A nacionalisti iz MHP-a već godinama svakog dana ponavljaju tek kako je navodno „Turska ugrožena od stranih sila“.

Iza svih tih fraza nema nekakvog sadržaja.

Da se ne shvati pogrešno: ni politička beskrupuloznost niti zloupotreba vlasti ne mogu biti tako užasni kao pogibija gotovo stotinu ljudi. Ali današnja tuga zbog žrtava treba da bude i tuga jer će napad samo pojačati sav taj isprazni sukob i dogmatski stav „mi protiv čitavog sveta“. A tako će još udaljiti pažnju od pravih, strukturalnih problema Turske.

Ekonomija posrće, besni sukob s Kurdima, a iako je Turska pomogla susednoj Siriji prihvativši dva miliona izbeglica, za njih ne postoji nikakav projekat integracije i uključenja u društvo.

Nakon ljudskih života, najveća žrtva ovog napada se neće videti u statistikama. Ta žrtva je apstraktna i ne može se videti i shvatiti kao gubitak nečijih života. Ali ovim u grob leže i turska demokratija, a nastoji sa sobom da povuče i one koji u Turskoj još teže načelima građanskog društva.

Svejedno ko je počinilac

Tursko društvo se decenijama polarizuje i ovim napadom i predizbornom borbom će se još više podeliti. Ne čudi da je odmah nakon napada opet počela igra međusobnog optuživanja. Umesto da se istraži uzrok napada, nabacuju se optužbe i krive politički protivnici.

Ali znate šta? Zapravo je svejedno ko je izvršio napad: „Islamska država“, PKK, radikalni komunisti, nacionalisti ili bilo ko drugi. Nikakva analiza, komentar, izveštaj, stručne komisije neće pomoći majkama, očevima, braći i sestrama, rodbini i prijateljima žrtava. Oni tuguju. Tuguju za svojim najdražima koji su postali žrtve okrutnog nasilja.

Svi koji su samo izdaleka znali da će napad biti izvršen, oni koji su učestvovali ili pokušavaju iz njega da izvuku korist treba da budu kažnjeni. A Turska je pokazala da ima žustro tužilaštvo.

Odmah da odgovorim na moguće optužbe da ovim komentarom napadam Tursku ili turski narod. Ne, to ne činim. Kritikujem korumpirani sistem koji je nagrižen borbom za vlast i koji se ugnezdio na leđima svojih otvorenih i velikodušnih građana. Građani Turske su postali žrtva besmislene političke kulture u kojoj se ne radi o veri, islamu ili PKK-u, nego samo i isključivo o vlasti. A njihovim predstavnicima, bez obzira iz kojeg kutka dolaze, baš svako sredstvo opravdava cilj.