Tunis kao primer za Jugoistočnu Evropu?

„Bilo da se radi o odbijanju da se Rumunija i Bugarska prime u šengensku zonu, bilo da se odugovlači sa pristupnim pregovorima Hrvatske ili da na demonstracijama u Tirani tri demonstranta budu ubijena – uvek se govori o korupciji i tome kako je suzbiti. Ta reč se čuje u gotovo svakom razgovoru o postkomunističkim zemljama, pogotovo onima u jugoistočnoj Evropi. (…) No, nije li pohlepa ljudska konstanta? Za korupcije nema svuda? Zar u Kelnu, Solunu ili Palermu nema podmazanih poslova? I nije li strukturalno privilegovanje određenih slojeva birača u borbi za njihove glasove takođe blaga forma korupcije?

Prigovori su opravdani, ali oni previđaju jednu važnu razliku između starih i novih država Evropske unije. U konsolidovanim pravnim državama, korupcija je individualna povreda jedne opšteprihvaćene i poštovane norme. Tamo gde vlada pravo, ona se može suzbiti strogom kontrolom političara, sudija, službenika i menadžera. I kada im se prostor za donošenje odluka smanji, baš kao i mogućnosti upravljanja javnim dobrima privatizacijom.

Nasleđe komunizma muči Jugoistočnu Evropu

U postkomunističkim zemljama je drukčije. Tamo ne samo što ima više individualnih slučajeva korupcije, već tu imamo jedan drukčiji fenomen. U komunizmu nije bilo jednakosti pred pravom. Vladavina jedne partije je bila apsolutna, od vrha političke garniture pa do poslednjeg žbira. Sa približavanjem centru moći, privilegije su bile veće. Tu nisu bile odlučujuće sposobnosti, novac ili lični prestiž, već položaj na lestvici moći. Pripadnici Centralnog komiteta ili članovi Udruženja pisaca nisu morali da podmićuju lekara da bi dobili tretman kakav im je potreban. Kafu, cigarete i konjak su za tako nešto morali da donose samo oni koji nisu imali uticaj.

Postkomunističke zemlje jugoistočne Evrope to nasleđe komunizma posebno muči, jer promena sistema, za razliku u zemljama srednje Evrope, tamo je počela kasnije i sprovedena je manje dosledno. Nacionalkomunistički režimi regiona – posebno rumunski, albanski i jugoslovenski – propali su u orgiji nasilja u kojoj su se stare strukture moći preraspodelile i zalepile sebi nove etikete, bez promene većih razmera na nivou političkih elita.

Još uvek je odlučujuća stvar status u hijerarhiji moći i odgovarajući uticaj. I dalje blizina političkim centrima moći odlučuje o karijerama na univerzitetima i u medijima, o dodeli poslova u javnom sektoru ili o zaštiti od krivičnog gonjenja. Šta god se na Balkanu pokrene, to se odmah politizuje. S druge strane, politički sukobi se redukuju samo na sukobe oko vlasti i uticaja. Analitička rešenja su marginalizovana. Prednost ima kontrola nad javnim dobrima, formiranje pravnih okvira prema partikularnim interesima, lično bogaćenje. Mlada generacija, koja nije rasla u komunizmu, prilagođava se takvom sistemu. (…) Nerealno je od takve političke klase očekivati da menja sistem od koga profitira. Civilno društvo slabi, disidenti i intelektualci su napustili političku pozornicu. Jaz između partija i građana koji pate pod korupcijom, zloupotrebom moći i pravnom nesigurnošću, sve je veći. Od strpljenja građana zavisi koliko će trajati dok prva zemlja jugoistočne Evrope ne krene putem Tunisa“.

Da li je ovo arapska 1989?

I u minhenskom dnevniku Zidojče cajtung nalazimo određene paralele između severne Afrike i Evrope. „Događaji na trgu Tahrir u Kairu ovih dana se ne tiču manje evropske budućnosti nego što je to bio slučaj 1989. na praškom trgu Vencel“, piše Timoti Garton Eš, profesor evropskih studija u Oksfordu, koji se u današnjem broju ovog dnevnika pojavljuje kao gost-komentator. „Dva su razloga za to: arapski krizni pojas, od Maroka do Jordana, u neposrednom je susedstvu Evrope. A posle decenija migracije, mladi Arapi, koji protestuju na ulicama Kaira, Tunisa i Amana, odavno imaju rođake u Parizu, Madridu i Londonu.

Da li je ovo, dakle, arapska 1989? Ponešto podseća na preokret u komunističkom svetu – na primer, to kako se protesti prenose iz zemlje u zemlju, ili ogroman broj običnih ljudi koji su spontano izašli na ulice da svojim vladarima poruče: dosta je! (…) Činjenica da u ovim zemljama ima tako malo zapadnih korespondenata i stručnjaka koji zaista poznaju situaciju, dokazuje koliko Evropa nemarno postupa prema onome što se događa pred njenim vratima. Evropa je najpre reagovala neodlučnim ćutanjem, kome je usledilo vrlo oprezno ohrabrenje onima koji su za mirne promene. (…) Ali, Evropskoj uniji su potrebni brzina, fleksibilnost, hrabrost i vizija. Ako Evropa sada van svojih granica bude delala pribrano i primereno, možda će to jednom moći i unutar svojih granica“.

Pripremio: Saša Bojić

Odgovorni urednik: Ivan Đerković