Tuarezi proglasili nezavisnost severnog Malija

Nacionalni pokret za nezavisnost Azavada MNLA osvojio je glavne gradove na severu Malija – Gao, Kidal i istorijski grad Timbuktu. Tuarezi su uvek pretendovali na te teritorije, oko kojih od osamdesetih godina postoji stalni sukob. Posle dugih pregovora, veliki broj njih je integrisan u armiju Malija. Mnogo ih je pristupilo i libijskoj armiji Moamera el Gadafija. Kada je Gadafi svrgnut, oni su se vratili i ponovo priključili pobunjenicima na severu Malija. Predsednik Amadu Tumani Ture je slao sve više odreda svoje vojske na to područje, ali vojnici su odavno videli svoju ulogu samo kao topovsko meso u sukobu čiji kraj nije mogao da se sagleda. Razočaranje i rezignacija zbog toga što moraju da ratuju a nemaju dovoljno oružja ni municije kulminirali su 21. marta, kada su otkazali poslušnost i krenuli na sedište vlade. Predsednik je od tada u bekstvu.

Puč bez plana

Izgleda da nekih specijalnih planova za puč nije ni bilo. Jedan od najboljih nemačkih poznavalaca prilika u Maliju i osnivač razvojnog programa „Mali-sever“ Hener Papendik, neposredni svedok poslednjih događaja, za dnevnik Tagescajtung rekao je da su puč izveli obični vojnici i podoficiri koji su odluku o tome doneli spontano: „Pitao sam se da li su pučisti tog jutra uopšte znali da će uveče da svrgavaju vlast.“ On prenosi da je i naziv koji su oni sami sebi dali, „Nacionalni komitet za održanje demokratije i ponovno uspostavljanje države“ – skraćeno CNRDRE – smišljen pred sam puč. Dan posle izvedenog državnog udara, njegovi glavni protagonisti na televiziji nisu umeli da korektno izgovore ni taj naziv, ni skraćenicu. Ipak, posmatrači uglavnom ne sumnjaju u demokratske namere predsednika pomenutog Komiteta Amadua Haje Sanoga, koji želi da formira vladu nacionalnog jedinstva i raspiše slobodne i poštene izbore.

Borba za sever

Čim je izveden puč, Tuarezi su iskoristili priliku i krenuli u osvajački pohod na severu zemlje. Da bi bili sigurni u uspeh akcije, udružili su se sa islamističkom grupom Ansar Dine. Reč je o saveznicima Al Kaide islamskog Magreba, koji žele da uspostave vladavinu šerijata u čitavom Maliju. Zasad je veliko pitanje koliko je čvrst i pouzdan njihov savez sa Tuarezima. Amadu Ture, svrgnuti predsednik Malija, trenutno se negde krije. Savet bezbednosti UN juče je osudio vojni udar u Maliju i zatražio da odmah ponovo bude uspostavljena ustavna vlast i demokratski
izabrana vlada, ali i izrazio zabrinutost zbog narastajuće humanitarne krize u zemlji, zbog sankcija koje su joj uveli susedi i obustavljene međunarodne pomoći. Čini se da pučisti, umorni od ratovanja, u Tuarezima ne vide krvne neprijatelje za koje ih je smatrao Amadu Ture. Ipak, veliko je pitanje kako će postupiti sada, kada se sever – Azavad – proglasio nezavisnom teritorijom. Zapadu se svakako ne sviđa učešće Al Kaide u tom procesu – preko grupe Ansar Dine.

Moguća međunarodna intervencija?

Sigurno je da su mogući svakakvi savezi i dogovori u zemlji u kojoj, kao što prenosi stručnjak Papendik, ljudi bez ikakvih problema preko noći menjaju strane. To nije nikakvo čudo u zemlji u kojoj jedni sa drugima žive narodi Bambare, Malinke, Senufo, Sarakole, Songai i Dogoni, kao i nomadski i polunomadski Fulani, Mavari i, naravno, Tuarezi, i u kojoj se govori sedam jezika, uključujući i francuski kao bivši zvanični jezik. Sve su to narodi koji su prisutni i u okolnim afričkim državama; većina njih govori više pomenutih jezika i tokom istorije je navikla da pravi aranžmane svih vrsta sa svojim susedima. No, u najnovijim aranžmanima će glavnu reč voditi međunarodna zajednica. Zapadnoafrička ekonomska zajednica EKOWAS, koju čini 15 država regiona, ozbiljno razmišlja o vojnoj intervenciji protiv pobunjenika i proglasila stanje pripravnosti za 2.000 vojnika. Logističku podršku im je već obećala – Francuska. Vašington je izrazio solidarnost sa svrgnutim predsednikom Tureom i zamrzao 13 miliona dolara za pomoć koja je bila namenjena Maliju pod njegovom vladavinom.

Tuarezi – borbeni narod

Tuarezi su berberski nomadski narod koji se uvek kretao po teritoriji današnjih Alžira, Nigera, Libije i Malija. U 11. veku, njih su sa te teritorije ka centralnoj Sahari potisnuli arapski beduini, da bi pet vekova kasnije Tuarezi – koji su u međuvremenu primili islam – uspeli da se vrate u zonu Sahela. Tokom čitave svoje istorije, oni su se borili da budu priznati kao slobodan narod sa autentičnom tradicijom. U 19. veku su u Zapadnoj Africi pružali žestok otpor francuskim kolonizatorima, koji su tek u drugoj deceniji 20. veka odneli prevagu. Kada je 1960 – u čuvenoj „Afričkoj godini“ – okončana francuska kolonijalna vladavina, Tuarezi su,kao narod bez države, ostali na relativno velikom području oko četvoromeđe Malija, Nigera, Alžira i Libije. Njihove teritorijalne pretenzije na sever Malija su se pretvorile u oružani otpor početkom osamdesetih godina.

Autor: Saša Bojić (dw)
Odg. urednik: Nemanja Rujević