1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Evropa

Trošna kuća sa dvoje vrata

U Briselu je počela prva međuvladina konferencija EU-Srbija, kojom počinju pregovori o članstvu Srbije u Evropskoj uniji. Ali, sada su na redu bolne reforme, ukazuje u svom komentaru urednik DW Dragoslav Dedović.

Srpski političari mogu da se, zadovoljni, uzajamno potapšu po ramenu, a neki od njih će da se nasmeše u kameru u društvu evropskih moćnika. Onda je taj deo priče završen. Čim se pređe na operativni nivo, pregovori sa EU će se pretvoriti u radikalne i bolne reforme. Osvrnimo se na poreklo tih bolova:

Jednostrana socijalistička modernizacija zemlje u Titovoj eri doživela je potpuni krah početkom devedesetih i završila je u ratnom haosu. Posledice su sve do danas vidljive. Drugi pokušaj radikalne modernizacije, ovaj put sa evrokapitalističkim predznakom, naprosto je osuđen na uspeh, jer je Srbija, tražeći samu sebe i svoj društveni i državni identitet, izgubila već nekoliko decenija, pa nema vremena za gubljenje. Došao je čas da se zemlja trgne iz postjugoslovenske paralize. Predstojeći pregovori mogu da budu dobar okvir za oslobađanje od zabluda. Da bi popravio katastrofalno stanje u najvećoj državi proistekloj iz Jugoslavije, zvanični Beograd u celi poduhvat mora da uloži puno vremena i energije. Ako bude sreće, stanje kompatibilnosti sa EU biće postignuto do kraja decenije.

Dragoslav Dedović, urednik redakcije DW na srpskom

Dragoslav Dedović, urednik redakcije DW na srpskom

Uprkos znatnim poteškoćama Hrvatskoj je bilo potrebno svega šest godina da okonča pregovore i sada je punopravna članica Unije. Taj primer može da posluži Srbiji kao ohrabrenje. Međutim, postoje i zastrašujući primeri. Prvi zahtev za prijem u tadašnju Evropsku ekonomsku zajednicu Turska je podnela pre 55 godina. Dakle, brzina približavanja ne zavisi samo od truda kandidata, već i od globalnih, geopolitički prilika. Ipak, trebalo bi da Srbija taj proces konsekventno dovede do kraja, ne zbog Brisela, već zbog budućnosti svojih građana.

Odnosi sa susedima

Pri tome će otpasti neki uvreženi stavovi koji su plod slatkog samozavaravanja. Pre svega, reč je o politici prema Kosovu. Preambula Ustava iz 2006. ističe da je Kosovo sastavni deo Srbije. Evropska unija pregovara upravo sa tim „sastavnim delom“ o ugovornim odnosima nezavisno od Srbije. Sa istim „sastavnim delom“ srpska Vlada je uz posredovanje i pritisak Unije potpisala Briselski sporazum o normalizaciji odnosa. Može se desiti da Srbija u pregovorima vrlo brzo mora da zaviri u poglavlje 35, koje iza bezazlene oznake „Razno“ krije upravo kosovsko pitanje. A to opet znači da će Beograd pre ili kasnije morati da ublaži svoju ustavnu formulaciju da, normalizujući odnose sa Prištinom, ne bi delovao protivustavno. U isto vreme Srbija uz rusku podršku blokira pristup Kosova Ujedinjenim nacijama, na veliko nezadovoljstvo Londona, Pariza i Berlina.

Osim toga, u Hagu postoje i tužba Hrvatske i protivtužba Srbije za genocid u ratu devedesetih. Korektni odnosi sa susedima jesu bitna pretpostavka članstva u Evropskoj uniji, a dobri susedi uvek daju prednost sporazumnom rešavanju sporova.

Odnosi sa Rusijom

Sledeći kamen spoticanja jeste strateško energetsko partnerstvo sa Rusijom. Gazprom gradi cevi kroz koje će Južnim tokom moći da prođe samo ruski gas. Takav monopol nije u skladu sa odredbama o tržišnoj konkurenciji Evropske unije. Uprkos najavama da će Brisel celu stvar rešiti bilateralno sa Moskvom, Srbija bi u odmeravanju tih snaga mogla da dospe u nezavidnu situaciju da bira između ruskog gasa i kredita i obaveza prema Briselu.

Iako srpski političari rado ponavljaju krilaticu srpskog predsednika Nikolića da je Srbija „kuća sa dvoje vrata, prema istoku i prema zapadu“ jednom će neko morati da kaže gde je glavni, a gde sporedni ulaz. Stalno balansiranje između svetova, koje podseća na Titovu nesvrstanu politiku, ne može se primenjivati doveka.

Borba protiv korupcije

Najbitniji će ipak biti pregovori koji se tiču pravne države. Uspesi u prethodne dve godine, spektakularna hapšenja oligarha i pripadnika tajne službe koji su u Miloševićevo doba ubijali novinare ne mogu da prikriju gomilu drugih strukturnih problema. Pravosuđe nije efikasno i na njega je moguće uticati, svakodnevna korupcija je pustila duboki koren. Tu su i pogrešne privatizacije, nedovoljan priliv stranih investicija, prenaduvana državna uprava, zastarela infrastruktura. Posao, karijeru i fotelje dele partije, uspeh je zasnovan na partijskoj knjižici, građani su uglavnom taoci partokratije.

Sve će se to, bez emocija, snimiti u takozvanom „skriningu“. Srbija će morati da zasuče rukave. Veliki istorijski ciljevi iz ratnog Dvadesetog veka, za koje su poginuli i milioni Srba i njihovih neprijatelja, stvar su prošlosti. U Beogradu će se ubuduće stvarati istorija tako što će se postepeno primenjivati svi standardi potpuno prosečne članice Evropske unije. Već to je dovoljno ambiciozan cilj čije ostvarenje može potrajati.

Komentar: Dragoslav Dedović
Odgovorni urednik: Ivan Đerković