Trideset godina od smrti kralja horora

Teško da se u bilo kojoj grani umetnosti može naći osoba koja je ostavila tako dubok trag kao Alfred Hičkok u svetu filma. On se smatra zaslužnim za stvaranje sasvim nove dramske napetosti: Recimo u filmu Psiho gledalac zna kako se ubica primiče svojoj žrtvi (koju glumi Dženet Li) iza zavese tuša, ali ne može da učini ništa da spreči ono što je neminovno.

Poznati režiser je rođen u okolini Londona, a slavu je stekao i svojim bizarnostima kao i drugačijem odnosu prema glumcima. Posebno plavokosim glumicama – kao što je i junakinja filma Psiho koju je danima gnjavio u legendarnoj kadi, mokru i golu, dok konačno nije stvorila izraz lica kakav je režiseru odgovarao. To se pak smatralo osvetom prema njegovoj majci koja nikad nije znala da pokaže osećanja prema svom sinu, a njegova sklonost prema prikrivenoj stravi se često objašnjavala i zanimanjem njegovog rano preminulog oca - on je bio mesar koji je svakog dana klao živinu.

Ali jedva da se može naći objašnjenje za neopisivi talenat i želju za eksperimentima koje je imao Alfred Hičkok: isprva u studijima u Velikoj Britaniji kao i kasnije u Holivudu je filmske ekipe znao da dovodi do najtežih iskušenja, na primer kada je istrajao da čitav dugometražni film snimi u jednom jedinom kadru. Hičkok je i autor koji je svakako najviše puta kopiran, citiran i imitiran - samo je Hičkok u svakom svom delu pokušavao nešto sasvim drugačije. „Sever-severozapad“, „Ptice“, „Mahnitost“, „Prozor u dvorište“, „Vrtoglavica“... samo su neka od dela legendarnog režisera koja se i trideset godina nakon njegove smrti još uvek smatraju Svetim pismom filma.

Autor: Anđelko Šubić /dpa/wdr

Odg. urednik: Nemanja Rujević