Tribunal neće srušiti balkanske mitove

„Presuda Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju protiv lidera bosanskih Srba Radovana Karadžića jeste istorijska. Zbog genocida i zločina protiv čovečnosti tako je konačno na odgovornost pozvan jedan najvećih ubilačkih piromana Balkana“, piše ugledni švajcarski dnevnik Noje cirher cajtung u podužem komentaru posvećenom radu Haškog tribunala. „Kao što se i očekivalo, reakcije u regionu bile su različite – dok su žrtve u Bosni i Hercegovini tražile doživotni zatvor, političari u Srbiji i Republici Srpskoj govorili su o napadu na srpstvo i pobedničkom pravosuđu. Presuda nije samo vrhunac rada Tribunala, već otvara i pitanje njegove zaostavštine na Balkanu.“

„Tribunal je od osnivanja 1993. dao neizmerni pionirski doprinos međunarodnom krivičnom pravu. Pobrinuo se za to da nakon bosanskog rata sa 100.000 mrtvih ne zavlada nekažnjivost i da civilizacijsko pomračenje iz Srebrenice ne prođe tek tako. Tribunal i njegovi partneri u Srbiji, Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini obuhvatno su dokumentovali ratne događaje. Temeljne činjenice ratova u Bosni i na Kosovu danas ne mogu da poreknu ni najtvrđi nacionalisti i lažovi.“

Autor Ivo Mijnsen dalje međutim piše o falinkama u radu Tribunala, o tome da ratni zločini nisu u potpunosti pravno prerađeni, uprkos više od dve milijarde evra koliko je do sada koštao rad Tribunala. Mijnsen piše da su greške suda doprinele „selektivnom“ bavljenju zločinima. „Oslobađajuće presude za hrvatskog generala Gotovinu i bivšeg kosovarskog komandanta OVK Haradinaja nisu bile razumljive. U slučaju Haradinaja su tužioci zanemarili zaštitu svedoka toliko da su neki od njih nestali, a drugi revidirali svoje iskaze. U slučaju Gotovine su sudije na potpuno nedosledan način iznenada podigle prag za osuđujuću presudu što je očigledno bilo podstaknuto ličnim netrpeljivostima u sudskom veću. Rezultat je bio da niko nije osuđen za ratne zločine tokom ponovnog osvajanja Krajine.“

Posebno su te dve presude, piše ciriški list, donele sumnju da se na Tribunal može politički uticati. „Poznato je da su SAD i Velika Britanija pokušavale da utiču na sud. Tako je recimo bivša glavna tužiteljka Karla del Ponte zbog zapadnog otpora odustala od ispitivanja bombaških udara NATO protiv Srbije iz 1999, koji su ostavili mnogo civilnih žrtava. Kritičari Tribunala, najviše u Srbiji i Republici Srpskoj, koriste ove primere da Tribunalu ospore svaki legitimitet. Slučajeve Gotovine i Haradinaja vide kao potvrdu svog uverenja da Hrvati, Bošnjaci i Kosovari – koji su tokom rata dobijali zapadnu vojnu pomoć i podršku bombardera NATO – bivaju dodirnuti tek plišanim rukavicama dok se kažnjavaju jedino Srbi. Zanemaruje se pri tome da su najkontroverznije ličnosti poput predsednika Tuđmana i Izetbegovića umrle pre nego što su uopšte mogle da budu optužene. Takođe, većina Srba je još daleko od toga da sebi prizna da su njihovi politički lideri odgovorni za rat u Bosni: najpre je Slobodan Milošević stvorio klimu straha, onda su Karadžić i Mladić brutalno i bez pardona u Bosni sproveli ideju Velike Srbije“, piše Mijnsen.

On zaključuje da „nepotpuna lista optuženih“ ipak ne može potpuno dovesti u pitanje integritet sudskih procesa u Hagu. Kao jedan od velikih doprinosa autor vidi činjenicu da su „optužnicama i izručenjima najgori zločinci i huškači na dugi niz godina otklonjeni iz politike – sa tužnim izuzetkom Kosova. To je omogućilo da na vlast dođe mlađa generacija političara koji ni izbliza nisu besprekorne demokrate, ali barem nisu tako direktno umešani u zločine devedesetih kao Karadžić i drugi čuveni gospodari rata. Žustre srpske reakcije na presudu protiv Karadžića su međutim pokazale da ni mlađi političari nisu spremni da se oproste od nacionalnih mitova. U Hrvatskoj i Bosni teško da je išta bolje. Na otvorene rane rata u Bosni dolazi i starija trauma, mahom iz Drugog svetskog rata, trauma koja nije prevaziđena i koja je služila da se opravdaju zločini iz devedesetih. Smesa takmičenja u broju žrtava i vojnih junačkih epova određuje pogled na istoriju, a to je loš preduslov za pomirenje.“

Tekst se privodi kraju konstatacijom da će Tribunal još niz godina imati da se bavi drugostepenim presudama, ali da je sve važnije pitanje šta će se potom desiti sa milionima dokumenata koji su pohranjeni u Hagu. Do sada nisu bile uspešne inicijative da se dokumenti prebace na Balkan. „Najvažnije je da dokumenti budu koliko je god moguće dostupni istoričarima i zainteresovanoj javnosti. Jer, iako je jedan Tribunal samo pravni, a ne istorijski sud, dijalog o traumatičnoj istoriji rata u Bosni može da se vodi samo na osnovu ozbiljno istraženih činjenica. A svoje istorijske mitove narodi Balkana mogu da prevaziđu jedino sami.“

Presudi Karadžiću je mali komentar posvetio i Vestdojče cajtung: „Za brojne bosanske muslimane presuda ne donosi satisfakciju nego ogorčenje: samo 40 godina? Zašto samo za Srebrenicu, a ništa za mnoga druga ubistva koja je planirao zločinački psihijatar i poeta u pokušaju? Na srpskoj strani je presuda izazvala (između ostalog) i odbrambene, prkosne reakcije. (…) Kako bosanski muslimani to da razumeju nego kao nastavak poricanja genocida? (…) Presuda Karadžiću, uprkos reviziji koja će uslediti, možda jeste važan signal. Ali ona ne doprinosi smirivanju tenzija između etničkih grupa u bivšoj Jugoslaviji, već otvara stare rane i nesvarene konflikte.“