Traje 25 minuta, a onda truje prirodu vekovima | Mozaik | DW | 24.11.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Traje 25 minuta, a onda truje prirodu vekovima

Građanin EU godišnje u proseku potroši 200 plastičnih kesa. Neki gradovi, poput Šangaja ili Meksiko Sitija, tonu u deponije, takođe zahvaljujući plastici. Pri tome je plastična kesa noćna mora za životnu sredinu.

Da je živo biće, njena priča bila bi tragična. „Živi“ samo 25 minuta u proseku, a onda završi u smeću. To je sudbina plastične kese. Bilion komada se svake godine koristi širom sveta da bi potom negde nestalo – tek svaka deseta kesa biva reciklirana. Recimo 2010, za koju postoje podaci, samo je u Evropskoj uniji napravljeno 750.000 tona plastičnih kesa. Dok se recimo autobuska karta, zaturena na nekom smetlištu, razgradi za svega nekoliko sedmica, a limenke za sto godina, plastici je potrebno nekoliko stotina godina da se raspadne.

Od Evrope do Azije

„Plastične kese su simbol našeg društva koje obožava da baca stvari“, rekao je početkom meseca evropski komesar za zaštitu životne sredine Janez Potočnik. „Kese koristimo kratko, ali onda njima opterećujemo prirodu stotinama godina“, naveo je on, dodavši da bi plastične kese trebalo sasvim zabraniti.

Image #: 8696986 (090901) -- BRASILIA, Sep. 1, 2009 (Xinhua) -- A man picks up the recyclable garbage at a garbage field in the outskirt of Brasilia, capital of Brazil, Aug. 27, 2009. Many poor people in Brasilia collect recyclable garbages to maintain their livelihood. Xinhua /Landov

Deponija u Braziliji

Nije, međutim, u pitanju samo Unija. Plastična pakovanja i kese simbol su privrednog rasta – tamo gde se mnogo kupuje, mnogo se i baca. „Fenomen je tipičan za azijske zemlje u razvoju“, kaže Benjamin Bongart iz nemačkog Saveza za zaštitu prirode. Indonezija ili Filipini se brzo razvijaju, ali nedovoljno brzo raste kultura odlaganja otpada. „Uništavanje plastike, recimo spaljivanjem, za mnoge države je preskupo“, objašnjava Elen Gunsilius iz Društva za međunarodnu saradnju.

Gradovi u đubretu

Situacija je posebno delikatna u gradovima. Nedavno su naučnici sa američkog univerziteta Ontarija ustanovili da stanovnik grada ostavlja dvostruko više otpada od stanovnika sela. Deponije poput Laoganga (Šangaj) ili Bordo Ponienta (Meksiko Siti) konkurišu za najveća smetlišta sveta. Na ova đubrišta stigne 10.000 tona smeća – dnevno!

Na sličnom putu bio je i Kigali, glavni grad Ruande. Plastične kese letele su ulicama, zapušavale vodovodne cevi i kanalizaciju. Onda je uvedena stroga kontrola odlaganja plastičnog smeća i Kigali je dospeo među najčistije gradove Afrike te su ga Ujedinjene nacije zbog toga nagradile. „U Ruandi je taktika upalila samo zato što su kontrole bile zaista stroge. Porez na kese, kao u Danskoj ili Finskoj, deluje kao još bolje rešenje“, smatra Elen Gunsilius.

Porezom protiv kesa

A man who makes a living scavenging items from the mountains of trash takes a break on a rug he found on the outskirts of Mexico City, Thursday, Sept. 3, 2009. Mexico City is beginning a ban of non-biodegradable plastic bags in efforts to turn one of the planet's biggest and messiest waste management systems into the greenest in Latin America. (AP Photo/Gregory Bull)

Deponiaj u Meksiko sitiju

Irska važi za evropskog Drakona, kada su u pitanju plastične kese – vlada u Dablinu uvela je porez od 22 centa po kesi. „Taj porez nije uveden da bi država zaradila, nego da bi se promenile navike građana. Od uspostavljanja tog nameta, u zemlji se proizvodi mnogo manje plastičnih kesa“, objašnjava Bongart. Potrošnja plastičnih kesa po glavi stanovnika u Irskoj drastično je opala – sa 328 na svega 20 godišnje. Poređenja radi, prosek u Evropskoj uniji i dalje je 198 plastičnih kesa po stanovniku.

Meksiko Siti je krenuo drugačijim putem. Vlasnici prodavnica mogu da se suoče sa kaznama ukoliko besplatno dele plastične kese mušterijama, što je u Meksiku uobičajeno. „Postoji takav zakon, ali se on praktično ne sprovodi jer nema efikasnih kontrola“, priča Tomas Fišer iz organizacije Pomoć životnoj sredini. I Elen Gunsilius misli da same kazne ne donose mnogo. „U većini zemalja nedostaje svest o štetnosti plastike. Zabrane i porezi bi delovali efikasnije ako bi ih građani i industrija prihvatili.“

Autori: Daniela Korina Špet / Nemanja Rujević

Odg. urednica: Dijana Roščić