To nije kombi, to je životna filozofija

Znalci će odmah odmahnuti rukom – nije to prvi! Dvostruko vetrobransko staklo svedoči da je to veoma rani model. Ali žmigavci su noviji, a i boja je u prvim modelima uglavnom bila samo jedna. S njegovih 24,5 konja iz Bube, služio je pre svega majstorima za transport. Pra-bus su zapravo bila samo motorizirana kolica za transport u samoj Folksvagenovoj fabrici.

Tamo gde mogu da stanu burići sa pivom ili cevi vodoinstalatera, stane i oveće društvo. Nedugo posle Bube, i u Sjedinjenim Američkim Državama pojavila se njena transporterska verzija – i odmah osvojila srca surfera, a kasnije i hipika.

Sloboda je u tim danima još uvek podrazumevala četiri točka i niko se nije obazirao na izduvne gasove. Ređale su se ekspedicije sa Folksvagenovim transporterima, pisale su se knjige i snimali filmovi: o putevima kroz Južnu Ameriku, kroz Aziju, Putem svile, prolazila se čitava Afrika. Ludost? A zašto je čovek inače mlad?

Ma koliko da je „deci cveća“ teško da priznaju, oni danas više nisu deca. Neki možda imaju i praunuke. Za uspomenu im je možda na polici ostao model kombija. Ipak i mlađe generacije nisu imune na šarm tog vozila, ali i tih vremena.

Godine 1967. jedan kamper iz Majamija kupio je jedan od poslednjih kombija prve serije. Nisu samo hipici naučili da žive i spavaju u tom četiri metra dugom kombiju. Brzo su ga otkrili i turisti. A onda je domaćica stavila čipkane zavese, za domaćina su se tu našli i aparat za kafu, i frižider za pivo... Ljubav je ostala do danas.

Neugledne boje bilo je samo u početku. Folksvagenov kombi brzo je pronašao svoju primenu na raznim dužnostima, pa je sa tim stiglo i šarenilo. Bilo je tako i crvenih za vatrogasce, zelenih za tadašnju policiju, žarko-žutih u boji avio-prevoznika Lufthanze. Varijacija je bezbroj... Potpuno originalni kombi u stvari gotovo i da ne može da se pronađe.

Mrlje nerviraju Volfa Ditera Hildiša. On svoj oldtajmer ponosno pokazuje na sajmu kamping-vozila. Na osnovi transportera, nastala je čitava industrija takve vrste turizma koja i danas odlično posluje.

Buba se još dugo proizvodila u Meksiku, a transporteri u Brazilu. Tamo su silazili s trake sve do nedavno, do 2013. Onda je i Brazil uveo pravilo da sva vozila moraju da imaju vazdušni jastuk i ABS – a to više nije da se montira u vozilo staro više od pola veka...

Jozef Bojs je 1969. predstavio svoju instalaciju „Čopor“ (The Pack). Tako je i folksvagenov kombi dospeo ne samo u tehničke muzeje, već i u umetničke galerije. Ali i dalje mu je najvažnije mesto u srcima bivših i sadašnjih vlasnika koji se neumorno bore protiv proklete korozije i sitnih kvarova.

Folksvagen ima i većih briga, tim više što su i u novijim Transporterima takođe često kucala dizelska srca, prljavija nego što je ta firma želela da prizna. Šta donosi budućnost? Hoćemo li morati da se stidimo svojih automobila i da ih krijemo pred ekološki osvešćenim komšijama?