„To mu dođe kao mali teološki kurs“

DW: Gospodine Džimšit, Vi kao dušebrižnik za zatvorenike islamske veroispovesti imate dosta posla i sa onima koji su bili deo islamističkog miljea. O kakvim se ljudima tu radi?

Mustafa Džimšit: To je veoma različito, spektar je veoma širok. Svaka osoba je priča za sebe. Među njima ima narkomana, ali i učenika koji su hteli da bolje upoznaju islam i tako naleteli na pogrešne ljude. Tome opet treba dodati njihov prethodni život: mnogi zatvorenici nisu imali porodicu i tražeći kontakt sa drugim ljudima došli su do ekstremista. Jedan od njih se žalio na to da je bio diskriminisan u društvu i da je, tražeći odgovore, završio među ekstremistima. Drugi je pak preko prijatelja došao do islamista. Moglo bi se veoma uopšteno reći da kada čovek traži smisao i ne dobije adekvatne odgovore veoma lako završava u ekstremističkom miljeu.

Za šta su osobe s kojima radite optužene? Za teroristička nedela ili za kriminal?

I to je takođe različito. Pojedini su sitni kriminalci, a drugi su želeli da se priključe Islamskoj državi ili su to pak već uradili. Neki od njih su povratnici s ratišta sa Bliskog istoka.

Kada se radi o ovoj drugoj grupi, o čemu razgovarate s tim ljudima?

Većina zatvorenika, koji imaju ideološke motive, argumentuju sve s teološke strane. I onda se radi o pitanjima zašto se spremnost na nasilje fundamentalno razlikuje od miroljubivog praktikovanja religije. Kako reagujem na nepravdu i zašto na nepravdu odgovaram novom nepravdom? Onda to može da vodi do dubokih teoloških rasprava. U pojedinim slučajevima moram dobro da se teološki pripremim kako bih bio dobro informisan, kao na primer u tumačenju pojedinih delova Kurana, kada se postavi pitanje zašto se neki stihovi iz Kurana, koji su izgledali nedvosmisleni, ipak mogu i drugačije tumačiti nego što ste ranije verovali.

Tu se onda radi o teološkim tumačenjima?

Da – i to je veoma kompleksna tema. Tako se u razgovoru dolazi do različitih tradicija egzegeze, odnosno tumačenja. Ja naravno upozoravam na to da se islam u prethodnih hiljadu i petsto godina razvijao u različitim pravcima i razvio mnoga različita tumačenja pojedinih delova Kurana. U razgovoru se dotičemo i toga zašto su moguća različita značenja i zašto su neke interpretacije prihvatljivije i adekvatnije od drugih. To mu dođe kao mali teološki kurs.

Dozvoljavate li sagovorniku da otvoreno iznese svoje viđenje?

To zahteva senzibilitet, i to je u principu i način na koji pristupiti određenoj osobi. Jer, veoma malo može da doprinese ako ja u startu idem na konfrontaciju i kažem – to što Vi kažete je ekstremizam. Do dijaloga dolazi tek kada prihvatim viđenje svog sagovornika. A onda ja postavljam pitanje kako je do toga došao i na kraju mu suprotstavljam svoje argumente. No, time sagovornika još nisam ubedio, za to je potrebno vreme.

Uspevate li da Vaše sagovornike ubedite svojim argumentima?

Jedan dio njih svakako. To su oni koji ne traže smisao u akciji i avanturi, već koji preispituju svoju veru. Postavljaju pitanje, kako će se dopasti Bogu? I ako sam ja kao dušebrižnik iskren, ako pokažem svoju sopstvenu pobožnost, i ako pokažem da sagovornika ozbiljno shvatam kao i empatiju za njegove brige, onda i on mene doživljava ozbiljno i tada dolazi do razgovora. Tada dolazi i do diskusije o tome kako da vera ne bude samo individualna, samo za njega ili za mene, već za sve ljude.

To su veoma kompleksna pitanja.

Da. I ako moj sagovornik ima stav da bi on morao da se pobrine za to da svi ljudi na svetu postanu muslimani, to je legitimno. No, ako on misli da bi se tu smelo upotrebiti i nasilje – e tu dolazi do diskusije. Upozoravam da se do ljudskih srca može doći samo mirnim putem a nikako nasiljem. I onda ostaje nada da će druga strana prihvatiti tu ideju, da se do ljudskog srca dolazi samo dobrotom i iskrenošću.

Šta se može učiniti kako bi se podržao rad imama u zatvorima?

Mora se zaposliti više dušebrižnika – za sada ih je veoma malo. Takođe se dušebrižnici moraju i tretirati kao takvi. Jer, stalno su tu diskusije da li je neko dušebrižnik ili samo staratelj. Zato su muslimanski dušebrižnici često u nezavidnom položaju. A to naravno primećuju i zatvorenici. A ako se radi o islamistima, onda to naravno ide njima na ruku i to je za njih još jedan dokaz kako su muslimani zapostavljeni. Takva vrsta argumentacije se mora sprečiti prihvatanjem dušebrižnika. Takođe je važno da se i drugi staratelji edukuju o islamu i muslimanima. A oni koji ih obučavaju bi trebalo da budu muslimani, a ne kao do sada da to rade oni koji nisu muslimani. Obuka mora da se profesionalizuje jer samo tako možemo stati u kraj radikalizmu.

*Teolog Mustafa Džimšit je dušebrižnik u više zatvora u saveznoj pokrajini Hesen i saradnik u Pokrajinskom udruženju muslimana Rajnland Pfalca – Šura.