Tipičan uspon i silovit pad Bogoljuba Karića

„Stalno se govori o generalu. Ako Srbija želi da se približi Evropskoj uniji i jednog dana joj čak i pristupi, Beograd mora da nađe i uhapsi i izruči Haškom tribunalu Ratka Mladića. Tek tim korakom, povezanim i sa pragmatičnim odnosom prema bivšoj pokrajini Kosovu koja je stekla nezavisnost, Srbija bi mogla da pokaže da je ostavila za sobom radikalni nacionalizam iz najnovije prošlosti. – Tako, otprilike, već godinama glasi rešenje evropske politike prema Srbiji.

Ali, fiksiranost za Kosovo i slučaj Mladić, koliko god bili važni, proteklih godina su zaklanjali od pogleda mnogo veće prepreke koje Srbija još mora da savlada na putu ka Evropskoj uniji. Jer, mnogo kritikovani srpski nacionalizam je jenjao i pretvorio se u površinski fenomen. Ispod te površine se nalazi država, u kojoj mnoge privredne grane kontrolišu oligarsi. Najveći broj tih „spornih biznismena“, kako glasi eufemistički naziv za te tamnosive eminencije, temelje svog bogatstva su udarili za vreme vladavine Slobodana Miloševića. U senci rata i nasilja oni su se obogatili, a u senci politike su i posle Miloševićevog pada u oktobru 2000. ostali uspešni.

Tipičan uspon i opstanak

Kao najuspešniji srpski tajkun dugo je figurirao Bogoljub Karić, čija neslavna karijera se sada isto tako neslavno završava u Rusiji. (...) Izručenje čoveka koji je optužen da je prevario srpsku državu za oko 40 miliona evra, sada je, kaže se, postalo nerealna opcija. Ukoliko se vest o Karićevom azilu u Rusiji potvrdi, to bi se uklopilo u sliku proteklih godina. Moskva se, doduše, na pozornici međunarodnog prava i energetske politike, predstavlja kao najveći prijatelj Srbije, ali odnosi Kremlja i srpske vlade u kojoj glavnu reč vodi predsednik države Boris Tadić, nisu preterano srdačni.

Kao nekadašnji opozicionar, Tadić je, naposletku, bio saborac Zorana Đinđića u borbi protiv Slobodana Miloševića – a u toj borbi Moskva nikada nije stajala najbolje sa srpskom opozicijom. Da se Moskva pita, u Beogradu bi na vlasti još uvek bila stara garda, čijim predstavnicima je Rusija proteklih godina uvek velikodušno nudila utočište. Miloševićeva udovica Mirjana Marković i njegov sin Marko već godinama žive u Rusiji, iako ih goni srpsko pravosuđe.

Duboki pad Bogoljuba Karića je neobičan za jednog srpskog oligarha iz Miloševićevog vremena, mada je njegov uspon bio tipičan za srpsku kleptokratiju devedesetih godina. Karić je bio predstavnik simbioze politike i biznisa u Miloševićevoj Srbiji, jedan od onih koji su svoj politički i ekonomski uticaj pokušali da prenesu i u novo vreme. U starom režimu, Karić je na kratko bio ministar vlade koja je bila u Miloševićevoj milosti, ali se povukao na vreme. Kada je srpski režim počeo da se klima, Karić i drugi superbogati bivši Miloševićevi štićenici promenili su stranu i ponudili vođama opozicije oko Đinđića svoju podršku. Uz jedan uslov: da i posle promene nastave da vode poslove započete u vreme starog režima. (...)

Na sledećoj strani:

Kako je razbijena Karićeva imperija

Kako je razbijena Karićeva imperija

Ali, dok drugi oligarsi iz Miloševićevog vremena i danas vode glavnu reč u Srbiji, imperija Bogoljuba Karića je razbijena zato što je imperator napravio grešku sa ozbiljnim posledicama. Od jednog trenutka mu više nije bilo dovoljno da kupuje političare i stranke i tako indirektno kontroliše politiku. Hteo je da direktno oblikuje događaje. Kao kandidat na predsedničkim izborima 2004. osvojio je 18 odsto glasova, što je prvi uspeh vredan pažnje. Ali, kada je osnovao svoju stranku, koja je, kako su pokazivale ankete, pretila da će postati uticajnija od etabliranih političkih snaga, došao je trenutak da politička elita uzvrati udarac: odjednom se neko setio nepravilnosti u Karićevom poslovanju, koje nikoga nisu zanimale dok je bio najvažniji finansijer politike. Političari su se udružili protiv njega i uspelo im je da podržave Karićevu firmu, a zatvorena je i njegova televizijska stanica. U februaru 2006, izdat je nalog za njegovo hapšenje, a pali magnat se spasao bekstvom.

Ako srpski političari ozbiljno misle da se bore protiv korupcije, morali bi bar da pokrenu istrage protiv desetak drugih biznismena. Ali, to se ne dešava, ili se dešava vrlo retko. Zbog toga je slučaj Karić po načinu na koji je okončan sasvim netipičan za Srbiju, čija mlada demokratija ima sva spoljna obeležja demokratije, ali - vrlo malo supstance. Političari često samo postavljaju kulise. Ima, doduše, i časnih izuzetaka, poput Dragoljuba Mićunovića, koji je rekao da u Srbiji moraju biti uspostavljeni legalni uslovi poslovanja i dodao: „Onaj ko misli da može da kupuje sve političke stranke kao njive ili pijace, grdno greši“ (---)

No, za srpske oligarhe, uverenje da mogu da kupe svaku stranku, pa tako i srpsku demokratiju, dosad se uopšte nije pokazalo kao pogrešno. Naprotiv, ono odlično funkcioniše i dan-danas", piše Frankfurter algemajne cajtung.

Priredio: Saša Bojić

Odg. urednik: Nemanja Rujević