1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Teror tela i teror nad telom

Milioni ljudi sanjaju o savršenom telu. Taj san nikada ne uspevaju da ostvare, uprkos disciplini i hirurgiji. Rezultat: počinju da mrze svoje telo. U Zidojče Cajtungu samo pročitali priču o neprijateljima u nama samima.

Višak kilograma je samo deo onoga što nas opseda

Višak kilograma je samo deo onoga što nas opseda

Endrju je služio vojsku, dobio šestoro dece, trenirao, trčao i stajao na svojim nogama - i nije izgubio želju da odseče. Noge. Svoje. Još kao dete od šest godina ljubomorno je posmatrao decu sa štakama i zavideo im što se o njima svi više brinu. Ali nije postojao ni jedan hirurg koji je pristao ostvari njegovu želju i amputira mu noge. Postojali su samo psiholozi koji su pokušavali da ga odvrate od te ideje, ali nisu uspeli, nisu mu pomogli.

Posle njegovog pedesetog rođendana, Endrju je svoje noge zavio u gumene čarape i držao ih u suvom ledu sve dok hladnoća nije prekinula protok krvi. Jedan hirurg je bio primoran da amputira Endrjuove noge. Tek tada je Endrju, sedeći u invalidskim kolicima i bez nogu, izjavio da je napokon „srećan“ i „napokon kompletan“. Autorka Suzi Orbah priča o Endrjuovom slučaju u svojoj novoj knjizi „Tela“. Reč je o ekstremnom slučaju, koji, ipak, nije tako redak. Na hiljade ljudi diskutuju preko interneta o tome da žele da amputiraju noge i ruke. Mržnja prema sopstvenom telu je sve veća i veća.

Zašto mrzimo svoje telo?

Retki višak kilograma vide kao prednost

Retki višak kilograma vide kao prednost

Suzi Orbah je, posle Frojda, najpoznatija psihoanalitičarka u Velikoj Britaniji: bila je terapeut princeze Dajane, dok je ova bolovala od bulimije, profesor je na londonskoj školi za ekonomiju, feministkinja i autorka. Među profesionalcima koji se bave problemima ljudi koji se ne osećaju dobro u svom telu, ona je glavni svedok. Već više od trideset godina posmatra i leči ljude, koji imaju bolestan odnos prema svom telu. Taj odnos se sve više pogoršava.

Orbahova se 1978. godine proslavila knjigom „Debljina je feministički problem“, koja i danas određuje standarde kada je o poremećajima u ishrani reč. Jedna od njenih teza je i danas aktuelna: Milion žena zavisi od svakodnevne droge zvane hrana! Pazite, među nama živi grupa, potpuno neupadljivih zavisnika. Sa svim posledicama koje uzrokuje zavisnost. Posle svakog „napada na frižider“ sledi bes i osećaj bespomoćnosti.

Ali, danas samo jedan mali deo njenih pacijenata ima problem sa hranom. Tim pacijentima su se pridružili oni koji pate od bulimije, oni koji su depresivni, suicidni i usamljeni. Svi oni pate od toga što ne vole svoje telo. Suzi Orbah je prvobitno htela da ima dva do tri pacijenta dnevno, koji imaju poremećaj odnosa prema svom telu „ali je telo postalo simptom, koji svi moji pacijenti navode kao glavni problem svoje patnje. To je novo.“

Savršeno telo je postalo sinonim za sreću. Verovatnoća da se postane nesrećan je samim tim stopostotna. Nesposobnost za normalan odnos prema hrani, je povećana do te mere da se javlja nemogućnost normalnog odnosa prema sopstvenom telu. To važi za mnoge žene, ali im se muškarci velikom brzinom približavaju. U suštini mi vodimo rat sa vlastitim telom, koje se od prijatelja pretvorilo u neprijatelja. „Teror tela“, tako to naziva Suzi Orbah.

„Mi doživljavamo histeriju zbog tela koja se nikada ranije nije pojavljivala, i potpuno je normalno da ne volimo svoje telo. Milioni ljudi se stide svog tela, i pokušavaju svakodnevno da se bore protiv njega, jer ih ono čini nesigurnim. To je ogroman problem i nema veze sa uobraženošću.“

Od perika do liposukcije

Mršavice sa TV ekrana diktiraju trendove

Mršavice sa TV ekrana diktiraju trendove

Ljudi poput Endruja još uvek predstavljaju izuzetak. Ali izuzetak su pre deset godina predstavljali i ljudi koji su isisavali salo, koji su smanjivali želudac ili zatezali lice. Odavno Kinezi ugrađuju metalnu pločicu u butinu kako bi bili neki santimetar viši. Šveđanke koji smatraju da su previsoke lome kosti u butinama i ponovo ih spajaju.

Naravno da ljudi već stotinama godina pokušavaju da neguju telo i da ga naprave što lepšim. Pate se u korsetima i pod perikama, šminkaju se. Ali kraljevi nisu imali kompjuter koji je mogao da im napravi besprekornu viziju njih samih. Niko nije imao mogućnost da pritiskom na dugme u svet pošalje sliku sa porukom: „ako budeš izgledao kao ja - bićeš srećan.“

Tri godine nakon što je televizija došla na Fidži, mnogo mladih devojaka zaželelo je da ima figuru zapadnih modela; polovina mladih devojaka iz Južne Koreje je operisala očne kapke; u Brazilu estetske operacije plaća državno zdravstveno osiguranje. U Nigeriji je pre osam godina počela manija držanja dijeta za mršavljenje, nakon što je prvi put jedna devojka iz Nigerije izabrana za mis sveta. Telesni fetišizam industrijskog sveta osvojio je i poslednje mesto na kugli zemaljskoj.

„Novina je u tome što svi verujemo da možemo da izgledamo kao Anđelina Džoli”, kaže Suzan Ozbah i “još više od toga, to se od nas očekuje”. Poznate žene koje sve do šestog porođaja izgledaju kao posle najstrože dijete teraju nove reke žena u klinike zbog poremećaja ishrane.
Sada već 40 odsto mladih devojaka ispod 16 godina kažu da bi rado isisale salo.

Dve trećine devojaka na celom svetu potvrđuju: „ teško je osećati se lepom kada si svakodnevno suprotstavljena sa idealom lepote“. Svaka treća devojka u Nemačkoj je suviše zaokupljena razmišljanjem o ishrani, sedmogodišnjakinje već imaju iskustva sa dijetama. Da, i u staračkim domovima je sve veći broj žena koje imaju simptome dugogodišnjih problema sa izgladnjivanjem.

„Vaga je za ribe – ne za ljude“

Život sve češće po meri vage

Život sve češće po meri vage

Terorisati vlastito telo je postala opsesija. Suzi Orbah je takođe imala taj problem pre nego što je sedamdesetih godina napisala svoj bestseler protiv dijete. Danas sa osmehom, kada je neko pita za telesnu težinu, odgovara da nema pojma. „Na vagi se mere ribe a ne ljudi. Poslednji put sam se merila nakon rođenja, mog drugog deteta, To je bilo pre 21 godine. Moj vrlo uspešan recept za normalnu i zdravu liniju glasi: jedi kad si gladan, jedi ono što ti se sviđa, prestani kad si sit”. Vrlo jednostavno. Kada bi samo bilo tako jednostavno.

I Suzi Orbah bi mogla da svrati kod estetskog hirurga. Sa njenim podočnjacima, borama, velikim nosom imalo bi se šta uraditi. „Ja izgledam kao da imam 62 godine, koliko i imam”,kaže ona smejući se.

“Naravno da estetska operacija može trenutno da usreći pacijenta i da ga učini samosvesnijim i sigurnijim ali naše telo ne funkcioniše kao stara kuhinja kojoj je neophodno renoviranje. Zato ćete nakon nekog vremena biti nesigurni i u novom telu. A trebalo bi se prema telu odnositi kao prema udobnoj sofi ili ugodnoj kući”.


To bi bilo dobro rešenje, odnositi se prema svom telu kao prema svojoj kući, sa ljubavlju ga negovati a nemati odnos kao prema dvorcu iz kompjuterske simulacije. Ali već kod čitanja ovih reči javlja se otpor zar ne?

Stalne teme: Mišel Obama, Met Dejmon…

Ruke prve američke dame su stalna tema

Ruke prve američke dame su stalna tema

Ako samo posmatrate opsesivno ponašanje ljudi, koji mesecima komentarišu mišićave ruke Mišel Obame, biće vam jasno da zdravlje više nije bitno. Mi više ne obavljamo fizičke radnje, pa samim tim smatramo da moramo da „zaradimo“ naše telo. Kod Mišel Obame javno mnjenje trenutno se bavi pitanjem da li se taj „rad“ isplatio i da li ona može da se pred ministrima i drugim državnicima pojavljuje u haljinama bez rukava. I kako treba posmatrati njene gole ruke! Kako izgledaju u odnosu na njene godine: Da li žena od 43 godine može da se oblači kao da ima 20? Na kraju krajeva raspravljamo o gospođi Obami, upravo zato što su njeni mišići prirodni a ne „dorađeni“ putem fotošopa.

Retko neko veruje da fotografije manekenki, prelepih i skoro savršenih, na naslovnim stranicama nisu digitalno dorađene. Muškarcima nije ništa lakše. Ono što je Met Dejmon u filmu „Bornov ultimatum“ uspeo navodno pomoću napornog treninga je u stvari urađeno pomoću 169 kaskadera i 70 stručnjaka za specijalne efekte. To se zna, to nije tajna. Ipak, mi na sve te ljude gledamo kao na idole, pokušavamo da budemo kao oni, a pri tom smatramo da sve to radimo svojevoljno, i da nismo upali u tu holivudsku mašineriju lepote.

To je verovatno glavni paradoks te moderne mržnje prema telu. To sve više liči na trku između zeca i ježa. Čim se pojavi nova metoda usavršavanja tela, tehnika digitalizacije nađe nove načine da sva ta poznata lica učini još lepšim i savršenijim. Telo postane neprijatelj jer ne dozvoljava sve ono što mi od njega zahtevamo. A krivicu tražimo u nama. „Mnogo je ozbiljnije nego što mislimo - u pitanju je vanredno stanje zdravlja, koje se zove samouništavanje, debljina, anoreksija ili mržnja prema telu“, zaključuje Suzi Orbah.

priredila: Željka Bašić Savić

odg. urednik: Nemanja Rujević






  • Datum 13.08.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/J8nz
  • Datum 13.08.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/J8nz