Talas silovanja: kako rešiti problem?

Krivičnim zakonom Republike Srbije za krivično delo silovanja predviđena je zatvorska kazna od dve do petnaest godina. Međutim, statistički podaci pokazuju da su u čak 70 odsto slučajeva te kazne na granici zakonskog minimuma.

Statistika pokazuje da blaga kaznena politika može biti jedan od uzroka ovakve pojave, kaže za Dojče vele izvršni direktor Komiteta pravnika za ljudska prava Milan Antonijević:

„Mislim da sada, naročito posle ove nove reforme pravosuđa, mi s pravom moramo zahtevati od sudova da imaju jednu drugačiju kaznenu politiku, i da se ipak ovom pitanju pristupa na drugačiji način. I jedino što možemo očekivati to je efikasno sudstvo, i kazne u jednom kratkom roku, koje bi sprečile ponavljanje ovakvih krivičnih dela“.

Maksimalna kazna ili hemijska kastracija

Sudska praksa pokazuje da se sudije susreću sa zaista širokim rasponom optužbi za silovanje, ističe za Dojče vele Božo Prelević, advokat i bivši koministar policije. Veoma čest slučaj su prijavljena dela silovanja iza kojih stoje ili bračne ucene, ili neki drugi materijalni motivi. Time bi se donekle mogle objasniti blage kazne. Međutim, kada je reč o nesumnjivim slučajevima silovanja, ili ponovljenih krivičnih dela silovanja, društvo mora da na neki način ukloni tu vrstu opasnosti, smatra Prelević. On stoga podržava inicijative pojedinih poslanika da se razmisli o uvođenju hemijske kastracije:

„Neko moje razmišljanje ide za tim da bi se optuženima mogla ponuditi opcija, znači ili hemijska kastracija, ili teška kazna koja bi bila na granici maksimuma a to je 15 godina zatvora“.

Tražiš nevolju ako se friziraš

Pozivajući se takođe na sudsku praksu, Antonijević skreće pažnju na sam sudski proces u kome nema dovoljno razumevanja za žrtve. One na suđenju često prolaze kroz mučan proces reviktimizacije, kaže Antonijević:

„To stvarno ide do nekih krajnjih granica. Tako da postoje veštaci koji utvrđuju da li se devojka frizirala tog dana kada je bila silovana, i na osnovu toga izvode neke zaključke da je ona ipak možda želela neki seksualni odnos. To stvarno jeste jedan ekstrem koji sigurno mora biti ispravljen. Mora se tražiti odgovornost veštaka i samog sudije koji ga nije prekinuo u takvom izlaganju, jer vi tu oštećenu stranu ponovo stavljate u poziciju žrtve“.

Božo Prelević kaže da se kod silovanja u recidivu može govoriti o čitavom nizu propusta. Sigurno je da takve osobe tu sklonost ispoljavaju i tokom izvršavanja zatvorske kazne, i one se stoga moraju podvrgnuti praćenju i lečenju. Milan Antonijević takođe ističe da se ne može sva krivica prebaciti na pravosuđe. Očito je da svoj deo posla moraju obaviti i centri za socijalni rad, kao i zdravstvene ustanove.

Autor: Ivica Petrović, Beograd

Odgovorna urednica: Sanja Blagojević