Sviraj to još jednom, Barbara | Mozaik | DW | 22.07.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Sviraj to još jednom, Barbara

Sve žene iz orkestra koje su me ostavile nisu zapravo nikada svoj odlazak iz moga srca učinile svršenim glagolom. One me i dalje pohode po snovima. I tamo me čitavog moga života nastavlaju ostavljati.

Nastavak sage o orkestru žena koje su me ostavile.

Piše: Jovan Nikolić

Jesam li ti već rekao da sam jedva čekao da ode, da mi je bilo zaista prijalo to što je bila odsutna na dugo. Samo zbog toga da bih mogao čitavog dana ležati u krevetu, izmišljajući načine kojima mogu izbegavati da budem. Sudopera je bila prepuna prljavog suđa. Nisam mario. Posvuda su bile mrve, prašina je već počela da štipa nosnice i oči; svejedno nisam imao volje. U redu, nered mi je smetao negde u malom mozgu, smetao je mojoj stečenoj navici da svaku stvar stavim na mesto koje sam već unapred, gonjen opsesivnom neurozom, odredio. Ali priklanjao sam se radije uživanju u blagodeti potčinjavanja inertnom telu koje je odabralo ležanje kao svoj idealan položaj. Tako sam mogao komotno da dočekam sve bombe ovoga sveta. Ako te pogodi dok ležiš, ne moraš da menjaš položaj nakon događaja. Ako ostaneš u komadu.

Tačno kako je najavljeno, stalo je da udara po Beogradu i okolini. Milosrdni anđeo, kako su ga nazvali u propagandnom odeljenju srpskih tajnih službi! Jednog predvečerja grmelo je od Batajnice, sa vojnog aerodroma nakon sirena od čijih urlika mi se želudac svaki put punio ekserima. Sirenu pred napade iz vazduha Beograđani su nazivali Šizela, a onu koja je objavljivala prestanak akcija – Smirela.

Iza ponoći izašao sam na tesnu terasu sa tek otvorenom flašom piva, pušio i zurio niz Hadži-Đerinu. Pomislio sam, gde bi mogao da bude najbliži objekat kojeg bi strefilo večeras. Odnekud, sa periferija, deponija, gradskog groblja, iz ko zna koje udaljenosti kroz lavirinte gradskih ulica iz Hadži-Prodanove projavio se najpre sablasnom muklom virblom šapa i kandži, te ubrzo pod terasom protutnjao u bezglavom trku i jezivom dahtanju nepregledan čopor divljih i napuštenih pasa, zanoseći se u talasima u stranu i proklizavajući na oštrom uglu raskršća. Kaljavi i podivljali od gladi i eksplozija iščezli su nekud u mrkli mrak ka Bulevaru. Gradske svetiljke su bile pogašene. Za čoporom, duž zamračenih čuburskih ulica pod mutnom mesečinom, ne mogavši da sustigne odrasle u trku, glavinjala je zadihana mladunčad, cvileći bolno do ljudska jauka.

Taj prizor koji se netom odigrao predamnom nikada ne mogu zaboraviti i on je ostao zauvek tetoviran u mome sećanju. Ne znam zašto, ali nalikovao mi je na scene iz Bunjuelovih filmova

Zvonio je telefon.

Joca: Dođi večeras kod nas, spremila Jasna pun sto, imamo radžu iz Čačka od prošle godine, nemoj da se zajebavaš tamo, jesi li čuo?

Bane: Pitala Ljubica, šta radiš tamo sam, hajde dođi na večeru i prespavaj kod nas…

Pregristi koji zalogaj ponekad i ustajati potican tolikom potrebom da se izmokrim. Samo to je bio sadržaj svih dana i noći od kada sam ostao da samujem pod bombama u našem iznajmljenom stanu. Ne misliti ni o čemu, ne delati, nemati nikakvu odgovornosti za svoje postojanje. Nije mi padalo napamet da se ukrcam u zaklon podruma sa izbezumljenim stanarima. Nisam želeo ničiju izbezumljenost napored. Moje mi je dostajalo. Da me se ostavi na miru u ovom iskušenju, jedino to i tako.

Zvonio je telefon.

Boban: Ako hoćeš doći ću autom po tebe…

Boske: Matori, ne igraj se heroja, dođi, čekamo te…

Nisam gledao na sat, dovoljna informacija bila je sunčeva svetlost. Nekako mi je bilo dobro tome pripadati. Bez reči, bez volje, bez svedoka, živeti kradimice. Biti tek tako, organizam u egzistenciji, stihijski metabolički proces u jedinici vremena. Priključio sam weltempfänger tranzistor adapterom na baterije i pratio vesti sa Slobodne Evrope i Glasa Amerike, da bih čuo kakvugod vest, jer vesti na domaćim medijima nije bilo moguće čuti.

Zvonio je telefon.

Dejvid Mos iz Čikaga: Matori briši odatle, oni samo što nisu…

Moja sestra: Molim te, uzajmi novac i kako znaš i umeš…

Jerg Beken iz Berlina: Ej, znaš li da si u dubokim gofnama, šaljem ti poziv za školu u Beskovu čim prestane…

*

Negde u Bulevaru, iza Elektrotehničkog fakulteta, čitave noći pod čkiljavim svetlom agregata bio je otvoren neugledni plastični kiosk sa kobasicama i pljeskavicama. Pred njim dugačak red u tišini. Hrabro od usluge i ogladnelih konzumenata. Povremeno, uz škripu kočnica, zaustavio bi se džip sa braniocima u i svako se sklanjao u stranu iskakajućim ljudima u uniformama. Imali su privilegiju u ratnom stanju da zagrizu pljeskavicu preko reda. Nakon njih poredak bi se sastavio u prethodnu celinu. U tišini. U jednom od džepova jakne mirovala je baterijska lampa, u drugom mobilni telefon, u trećem ko zna kojim povodom oglašavao se pulsacijama trofejni pištolj moga oca maloga kalibra 3,65 mm. Nisam nikada izlazio na ulicu bez naoružanja. Nemoj da me pitaš zašto i zbog čega. Ne misliš valjda da sam njime hteo da gađam Avakse?

Zazvonio je telefon: Wie geht's Junge? (Kako si mladiću?)

Prepoznao sam glas Barbare Sadovski, moje prijateljice iz Berlina, negda prve violine u filharmonijskom orkestru u Barseloni. Ta samo je ona nedostajala, evo prve violine u orkestru mojih žena koje su me ostavile, ili nameravaju.

Drži slušalicu i slušaj, rekla je.

I onda su stali da teku zvuci meni davno omilele melodije Antonjina Dvoržaka Slavonic Dance No. 2. Nisam znao gde se nalazim. Kao vakuumom usisan iz stvarnosti sunovratio sam se na ležaj i položaj u kome sam inače sebeupokojvši čekao da nevidljivi bombarderi sruče direktnu poruku. Držao sam ramenom slušalicu i slušao Slovenske igre u dugoj repeticiji i osetio da se, nakon dugog vremena, praćena bolnim otporom kao u tvrda kartona razvila grimasa osmeha na mome licu. Setio sam se da sam tu melodiju prvi put čuo u kući Puriše Đorđevića kad nam je (meni i Radomiru Mihajloviću Točku) prikazao jedan od njegovih antologijskih filmova.

Bio sam zaista sretan i slobodan usred odašiljanja inteligentnih bombi, nevidljivih aviona pod komandama mladića koji su se tvrdo držali vojnih uputa. Nije me iznenadilo ni kad je nedaleko dvared udarilo u Generalštab, ni kad sam se od siline detonacija obreo na podu. Svejedno, uspeo sam da dograbim slušalicu i zaurlao:

Sviraj to još jednom, Barbara!

*

Taj čin dobacivanja pojasa za spasavanje na kopnu, na tvrdom ležaju i podu u sobi na Vračaru u Hadži Đerinoj, tihoj i zagonetnoj Nemici poljskog porekla, mojoj prijateljici, Barbari Sadovski nisam i neću nikada zaboraviti. Violinski zvuk Slovenskih igara, opus 2 takođe. Ali o njoj neću dalje iz razloga vlage u očima. Način na koji sam se iskobeljao iz otadžbine preko konzulata u Budimpešti izostavljam i nalazim se na klupi nedaleko od jezera u Beskovu, držeći gospođice Sadovski ruku kojom je prevlačila gudalo, u mojoj. Njena verna keruša je namirisala stvar i stala njuškom da nam razdvaja zdvojene šake.

To nije dobar znak, rekla je.

Nekoliko večeri zatim, kada sam ležao sa nogom ovitom zavojima zbog upale jedne banalne ranice na peti, zureći kroz ogroman stakleni zid nadomak pansiona kajakaškog kluba, pokucala je na debelo staklo, nakon noćna kupanja, mokre kose i sandalama u ruci.

Dugo godina nakon te, i večeri koje su još usledile, posvetio sam toj našoj kratkoj romansi jedan kratki zapis:

Do duboko u noć čitao mi je Rilkeove Sonete Orfeju, i uvek, iznova zastajao nad stihom

„...ili tvojih grudi naviranje...“.

Ujutro odlazio tiho, ostavljao za sobom svoj miris da dugo svetluca na mome jastuku. Prestala sam biti devojka koja mašta o svojoj sigurnosti i mogućim načinima na koje bi se moglo živeti.

A onda iznenada, vest: uskoro ću postati majka!

U mome telu rasla su dva majušna fetusa mojih kćeri. Na ultrazvučnoj fotki, dve neveste, ovijene meduzinim, prozirnim velovima, molitveno sklopljenim ručicama, kao da sriču nevidljivu knjigu života koji ih čeka. Bila sam troje; pod rebrima, pod kožom, u dnu utrobe, u snovima. Osluškivala jedva čujna pulsiranja dvaju srca pod mojim srcem. Čitav moj dosadašnji život, shvatila sam, bio je priprema za onaj tren, kada će „naviranjem mojih grudi“, bogato, dvostruko biti uzvraćena sva ljubav koju sam poklonila jednom čoveku.

Sada znam da sam postojala, odlikovana metafizičkim atributima moga pola, kroz koji će vriskom rođenja izranjati nova pokolenja pesnika i muzičara…

*

Dovoljno za razboritog čitaoca da uhvati neskrivene konsekvence. Moj prijatelj, sjajni i vatreni liričar, pita me:

E, kako ćeš sad da sakupiš taj orkestar i šta će to da ti odsviraju na kraju balade?

Može biti posmrtni marš, odgovorio sam lakonski, strahujući podsvesno da se vic ne prometne u stvarnost. Samo da ne bude kakva ruska balada, mada za to ima i razloga i izvođača.

Moj stariji sin, čitajući skasku u kojoj sam pomenuo njegovu majku, kao vodeći vokal u orkestru, njemu svojstveno napisao mi pismo:

Ćale, najbolje na kraju da smisliš neku novogodišnju žuraju na kojoj ste ti i sve te žene, pa da se u ponoć izljubite i da se sve uz poljupce čitave noći lepo naostavljate.

Bože moj koliko nije daleko od istine. Jer sve žene iz orkestra koje su me ostavile nisu zapravo nikada svoj odlazak iz moga srca (hajde da lociramo tu stvar u tom organu), učinile svršenim glagolom. One me i dalje pohode po snovima. I tamo me čitavog moga života nastavlaju ostavljati.

Možda bi logično ovde trebalo da bude kraj.

Ali najbolniji detalj iz mojih snova koji se ponavljaju jesu glasovi moje dece. Javljaju se kao onaj kasavi odocneli čopor mladunaca, začikavajući me odnekud iz mraka:

tata, salata, tata salata…