1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

Svetski resursi pripadaju svima

Vredi li razgovarati o ljudskim pravima u trenutku kada se svet suočava sa najavama katastrofalnih klimatskih promena? Naravno, u ovom trenutku još i više, poručuje u komentaru Andreas Cumah.

default

U svetu danas, posmatrano u apsolutnim brojkama, ima manje ljudi koji gladuju, nemaju posao, zdravstveno osiguranje niti mogućnost za školovanje, nego pre 43 godine. U čitavim regionima i u mnogim zemljama, u protekle četiri decenije, postignut je ogroman napredak u pogledu poboljšanja socijalne sigurnosti ljudi. Ipak, u odnosu na 1966, danas procentualno, ima mnogo više ljudi koji su, po definiciji Ujedinjenih nacija, siromašni, gladni i čija socijalna, ekonomska i kulturna prava nisu ostvarena.

Kao posledica globalizacije, od završetka Hladnog rata dramatično se povećao jaz između bogatih i siromašnih. Globalna podela više nije samo podela na Sever i Jug. U gotovo svakoj od 192 zemlje članice UN, podele su sve dublje. U većini država, političari, poslodavci i sindikati još uvek se ponašaju kao da se veća socijalna i ekonomka pravda može postići isključivo rastom privrede. To je trostruko samozavaravanje i opasna iluzija:

Prvo – zato što ekonomski rast sam za sebe nije garancija pravedne podele bruto društvenog proizvoda odnosno ne podrazumeva otvaranje novih radnih mesta.

Drugo – zato što beskonačni ekonomski rast nije moguć s obzirom na prezasićeno svetsko tržište.

I treće – zato što ekonomski rast ide „ruku pod ruku“ sa potrošnjom svetskih resursa i ujedno uništavanjem klime.

Ova kriza zato postavlja nove parametre u diskusiji o ljudskim pravima koje predviđaju Ujedinjene nacije. Sve veći ekološki izazovi ne znače da pitanja ljudskih prava postaju manje značajna. Baš naprotiv. Ona postaju još urgentnija i zahtevaju još radikalnije odgovore.

Kao što treba utvrditi cilj da se u ovom veku globalna temperatura ne sme popeti za više od dva celzijusova stepena, isto tako se i bogate, industrijske države, moraju brzo i konkretno obavezati na sprovođenje „globalne klimatske pravde“. To konkretno znači: godišnje, maksimalno dve tone ugljen-dioksida po glavi stanovnika i to najdalje do 2050. godine. Taj cilj je dostižan, ali samo ako se uspostavi sistem koji podrazumeva jednakost pristupa resursima svih vrsta, kako na nacionalnom tako i na međunarodnom nivou.

Komentar: Andreas Cumah

Odgovorni urednik: Ivan Đerković

  • Datum 10.12.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/KyjX
  • Datum 10.12.2009
  • Podelite sa Pošaljite Fejsbuk gugl+
  • Štampaj Odštampaj stranicu
  • Trajni link http://p.dw.com/p/KyjX