Šta tera tog čoveka da baš na 70. godišnjicu progona Palestinaca iz današnjih izraelskih oblasti organizuje proslavu povodom simboličnog otvaranja američke ambasade u Jerusalimu? Zgrade koja otpola leži u Istočnom Jerusalimu, dakle tamo gde bi Palestinci u slučaju rešenja sa dve države hteli da imaju svoj glavni grad?
To je diplomatski šamar mnogim Palestincima koji doduše ne opravdava nasilne sukobe, ali ih provocira i uzima zdravo za gotovo. Donald Tramp je delom odgovoran za brojne mrtve i povređene.
- pročitajte još: Dan ekstrema, slavlja i smrti
Šta tera tog čoveka da jednim potpisom uništi teškom mukom skrpljeni atomski sporazum sa Iranom i to bez savetovanja sa evropskim partnerima i ikakvog plana? Da time krene ka novoj eskalaciji na Bliskom istoku? Da surva u egzistencijalnu krizu mirovni poredak koji sedam decenija postoji u Evropi i u saradnji sa Evropom?
Šta tera ovog čoveka da radi sve kako bi poništio tekovine svog predsednika bez plana šta posle akta uništenja?
Donald Tramp nije nikada pre radio kao demokratski izabrani političar. On nije socijalizovan u tom poslu koji se sastoji od uzimanja i davanja, od mukotrpnog stvaranja kompromisa, od vaganja prednosti i mana, od promišljanja posledica političkog delovanja nekoliko poteza unapred.
Valja samo pogledati simbole moći kojima se okitio. Pozlaćeno prezime koje stavlja na oblakodere – vidite, ja sam iznad svega. I mogu da činim šta hoću. Raskrinkava se refleks njegove vladavine. To nije „America first“ nego „Donald Trump first“.
To nije novo saznanje, ali se ovih dana pokazuje uništiteljska moć tog čoveka. Donald Tramp nema plan B. On dela i ne misli na konsekvence koje će možda doći za četiri ili osam godina. Njemu je svejedno kakve posledice van Sjedinjenih Država imaju njegovi potezi i tirade.
On je samovoljan jer mu se može. Jedino vodi računa da su uvek kamere uperene u njega. A kamere se lako upere u nekog ko nadobudno uništava oko sebe.
Zato taj čovek prebacuje ambasadu u Jerusalim baš na takav jedan dan. Zato razvaljuje sporazum sa Iranom iako nema pojma šta će se desiti posle toga.
Za Evropu i Nemačku to je poslednji budilnik. Sedam decenija od kraja Drugog svetskog rata Evropa mora da odraste. U to spada preuzimanje spoljnopolitičke i bezbednosne odgovornosti. Nemačka mora konačno da pogleda istini u oči i ponovo uloži u svoj Bundesver, iako su do sada mnogi sasvim lepo živeli sa tek uslovno funkcionalnom armijom.
Britanci moraju da pogledaju dalje od Bregzita, da odluče kako u pitanjima odbrane žele i mogu da sarađuju sa Francuskom i Nemačkom. I, pre svega, Evropa mora da nađe način da zaustavi unutrašnji raspad i definiše u kakvoj zajednici ubuduće želi da živi.
To su veliki izazovi i mnogo neizvesnosti. Ali jedno je izvesno: na zemlju kojom rukovodi neko poput Donalda Trampa više se ne može i ne sme oslanjati. Televizijske slike koje gledamo iz Pojasa Gaze su tužni dokaz koliko je stvar hitna.