Svest o solidarnosti morala bi biti veća

„Deceniju i po nakon pada Berlinskog zida“ piše dnevnik Velt, nemačko ujedinjenje je bilo tako malo usidreno u kolektivnu psihu, da se bivši kancelar Gerhard Šreder čak nosio mišlju da ukine Dan ujedinjenja. Radi se o tome da za pristojnu platu treba malo više da se radi, rekao je tada Šreder. To su još bila vremena kada su socijaldemokrate najavljivale oštre mere, a demohrišćani ih odbacivali.“ List podseća da u staroj Zapadnoj Nemačkoj i pre ujedinjenja nije bilo lako sa Danom jedinstva. „To je problematičan dan. Jer, s jedne strane, on podseća na jedan od malobrojnih autentičnih radničkih ustanaka u nemačkoj istoriji, ustanak za jedinstvo i slobodu.“

„Često se nepravedno zaboravlja da su nemački radnici bili prethodnica svojih kolega iz Mađarske i Poljske. S druge strane, tim danom je obeležen krvav poraz, dok se 3. oktobrom slavi pobeda koja nije bila krvava. Kada se iz godine u godinu obeležava dan jednog poraza, on,da je to delo blago depresivne narodne psihe. Tako Srbi svake godine slave Vidovdan, dan kada su Turci 1389. do nogu potukli srpsku vojsku, a Srbija prestala da postoji kao nezavisna država. Nemci nisu morali da na ponovno formiranje svoje države čekaju toliko dugo kao Srbi. Nemci toliko dugo ne bi ni izdržali.“

„Danas Nemci Dan ujedinjenja slave zu kobasice i pivo, dok im se deca igraju po zabavnim parkovima. Tu nema patosa, reklo bi se. Ali, ova nepatetičnost je naučena uz mnogo truda. (…) Podrivanje državnog autoriteta i propisanih praznika je jedna od kulturnih tekovina koje su istočni Nemci uneli u zajedničku kuću – ko bi to mogao ozbiljno da kritikuje? Četvrt veka posle pada Berlinskog zida, kobasice i zabavni parkovi su možda zaista podesni simboli uspelog ujedinjenja. Jer, kakvih je samo strahova bilo u zapadnoevropskim prestonicama kada je došlo do nemačkog ujedinjenja! I to strahova koji nisu bili bez osnova…“

„Ujedinjenje je bilo odvažan korak, ne samo za Nemce. To što je ova zemlja ostala bezazlena, možda ljuti neke koji su čeznuli za nekim jakim vođom za Evropu. Ali, to je i srećna okolnost. Nemci nikome, pa ni sami sebi, ne čine ništa nažao. I dobro je što je tako. Mi kličemo našim fudbalerima, a ne političarima. To je civilizacijski napredak, koji zaista možemo da slavimo 3. oktobra.“

Za komentatorku lista Rajnland Pfalc onlajn Doroteu Krings, „Ujedinjenje“ je jedan od pojmova koji su „natopljeni pozitivnim osećanjima kao sunđer za kvašenje poštanskih maraka. Taj poam budi predstave pomirenja, mira, pouzdanja. Doduše, u unutrašnjosti tog pojma je još jedan zadatak. Jer, ujedinjenje je nešto za šta se trebalo boriti – ono nije nešto što dolazi samo. Prilikom obeležavanja ujedinjenja, možemo da podignemo čašu u čast nacije i da se setimo potresnih trenutaka kada je padao Berlinski zid. Ali, to bi bila lažna udobnost: jer, državno ujedinjenje mora biti overeno ljudskim, i to solidarnom zajednicom u kojoj su svi saglasni da ne sme biti regiona koji je otpisan niti naroda koga je zadesilo zao usud.“

„Zato nam je potrebna svest o solidarnosti koja pokreće ljude. Inicijative iz susedstva. Mnogi dobrovoljci koji deci pomažu u savladavanju školskog gradiva, ili hendikepiranoj deci čitaju iz knjiga, ili organizuju obede za siromašne, to dokazuju. Važno je učestvovati u razvoju društva u kome ima što manje gubitnika, što manje razloga za zavist, i to je cilj koji bi trebalo da nas oduševi. Jer, u stvarnosti je čovek biće koje deli svoju sudbinu sa drugima, i koje je u evoluciji moglo da uspe samo zato što je formiralo socijalne odnose i stremi ka blagostanju za što veći broj članova zajednice.“

Pripremio: Saša Bojić
Odg. urednik: Jakov Leon