Svedočenja iz Staljingrada | Mozaik | DW | 31.01.2013
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Svedočenja iz Staljingrada

Pre 70 godina srušen je mit o nepobedivosti Nemačke. Šesta armija Vermahta, predala se Sovjetima 31.1.1943. Sada su u Nemačkoj objavljena svedočenja sovjetskih građana i vojnika o strahotama u Staljingradu.

U dugoj koloni, izgladneli i odrpani ljudi napuštaju Staljingrad, metropolu na Volgi. Naoružani crvenoarmejci čuvaju nemačke vojnike, ali Nemci su ionako preslabi za bekstvo. Oči su im prazne, na nogama se jedva se drže.

Takve slike s početka februara 1943, duboko su se urezale u kolektivno pamćenje Nemaca. Nacistička propaganda nazvala je taj poraz „procesijom žrtava“. To je bio mit. Šest meseci ranije, šesta armija Vermahta opsela je i zauzela Staljingrad. U kasno proleće 1942, Crvena armija okružila je Nemce i po cenu velikih žrtava osvojila grad. Borbe su se vodile za svaku kuću.

Crvenoarmejci tokom bitke za Staljingrad

Crvenoarmejci tokom bitke za Staljingrad

Istoričari u rovovima

Gubici druge, sovjetske strane, u Nemačkoj su dugo prećutkivani. Samo tokom nemačkog bombardovanja grada poginulo je oko 40.000 civila. Stradalo je oko 480.000 sovjetskih vojnika, što je preko dva puta više od broja ubijenih Nemaca.

U novoobjavljenoj knjizi „Staljingradski protokol“, nemački istoričar Johen Helbek baca novo svetlo na patnje sovjetskih civila i vojnika tokom bitke. Povod za knjigu je ponovno otkrivanje jedinstvenih i autentičnih izvora iz vremena opsade Staljingrada. „Grupa moskovskih istoričara ispitivala je, neposredno nakon bitke, 215 svedoka i zabeležila razgovore. Među njima su bili generali, komesari, ali i obični crvenoarmejci i civili“, kaže Helbek koji predaje na američkom univerzitetu Ratgers. Neki od razgovora vođeni su i u rovovima. Zapisnici su decenijama bili pod ključem. Sada je Helbek, zajedno sa ruskim kolegama, obradio te intervjue.

Da ne ostane ni kamen na kamenu

Naročito su potresni izveštaji civila, poput beleške o razgovoru sa radnicom u kuhinji Agrafenom Posdnjakovom. Ta majka šestoro dece bila je iseljena iz svoje kuće nakon što su došli Nemci i preživljavala je sa porodicom u jednom rovu. „Dana 27. (septembra) bilo je jakih dejstava artiljerije. Moj muž i moja devojčica su ubijeni i bili smo zatrpani.“ Kasnije opisuje borbu za hranu: „Zatim, kad su Nemci opkoljeni, jeli su konjsko meso. Nama su ostavljali noge, glavu, iznutrice… Ali kako se bližio kraj, više nam nisu ni to davali. Sve su uzimali za sebe, a ostavljali nam samo kopita i iznutrice.“

Sovjetski vojnici oslobodili su grad 22. januara 1943. godine

Sovjetski vojnici oslobodili su grad 22. januara 1943. godine

Hitler je pre napada naredio: „U Staljingradu ne sme da ostane ni kamen na kamenu“. Civilno stanovništvo trebalo je proterati u stepu ili poslati na prisilni rad. Deportacija i proterivanja počeli su odmah posle nemačkog osvajanja. Hiljade ljudi bilo je prinuđeno da se svakog dana prijavi na predviđenim mestima za okupljanje. Procenjuje se da je samo oko 15.000 civila dočekalo početak sovjetske protiv-ofanzive. Izgladneli, na nepodnošljivoj hladnoći, sklanjali su se u ruševine i rupe u zemlji. Njihov grad bio je gotovo potpuno uništen.

Ne samo „borba za moć dvojice diktatora

I na strani protivnika bilo je okrutnih zapovesti. Diktator Staljin izdao je naređenje broj 227, koje je glasilo: „Ni koraka nazad“. Takođe, odbijena je evakuacija civila uoči bitke. Staljin je bio nemilosrdan i to ne samo jer je grad na Volgi bio strateški važan. „Staljingrad je nazvan po Staljinu. Zato je sudbina grada za obe strane bila političko pitanje“, kaže Torsten Didrih iz Centra za vojnu istoriju i društvene nauke nemačke vojske u Potsdamu. Didrih je napisao biografiju o nemačkom vrhovnom komandantu u Staljingradu Fridrihu Paulusu, u kojoj se detaljno bavio bitkom sa nemačke tačke gledišta.

Okrutna naređenja Hitlera i Staljina uticala su i na to kako istoričari vide bitku. Didrih objašnjava: „Staljingrad se iz nemačke perspektive 1950-ih godina, rado predstavljao kao borba za moć dvojice diktatora, u kojoj su stotine hiljada ljudi bile žrtve.“ To gledište već dugo je prevaziđeno. Johen Helbek tvrdi da se prevelikim fokusom na diktatore izjednačavaju dva sistema i dva naroda. „Tako se obe strane posmatraju kao žrtve, ali nemačka strana je ta koja je vodila ofanzivni rat. Za Ruse je Drugi svetski rat bio rat oslobođenja od fašizma.“

Rodoljublje i komunizam

Iz knjige „Staljingradski protokol“ vidi se da su sovjetski vojnici borbu protiv Hitlerovog Vermahta smatrali borbom za oslobođenje. „Komunistički komesari u Crvenoj armiji su to znali i koristili su rodoljublje da motivišu ljude i povedu ih u borbu protiv fašističkih agresora“, kaže Helbek.

Ostaci Paulusove armije nakon poraza kod Staljingrada

Ostaci Paulusove armije nakon poraza kod Staljingrada

Ali, da li su podaci o tome šta je motivisalo vojnike zaista verodostojni? Činjenica je da je kritičarima sistema u Staljinovo vreme pretila smrt. Torsten Ditrih je siguran da knjiga njegovog kolege Helbeka daje važne informacijenje. Ipak, on upozorava da iskaze svedoka ne treba uzimati bez ikakve rezerve. Johen Helbek razmišlja na drugi način: „Intervjue su vodili istoričari, a ne partijski funkcioneri. Osim toga, većina razgovora vođena je u vreme najvećeg trijumfa Crvene armije, tako da je bilo prostora da se pomenu raniji propusti.“

Ostaje činjenica da javnost van bivšeg Sovjetskog saveza nikada ranije nije imala pristup tako brojnim i autentičnim izveštajima savremenika. Iz njih proizilazi da je neodrživ stari nemački kliše po kome su se sovjetski vojnici i civili borili iz straha od Staljinovog terora. Umesto toga, u beleškama se nalaze izjave ljudi koji su se borili dobrovoljno, spremni na žrtve, da bi oslobodili svoju domovinu od agresora.

I nemačka i ruska tragedija

Da li je nužno iznova napisati istoriju Staljingrada? „Ne“, misli Helbek. „Ipak, Protokol proširuje gledišta i skreće pažnju od nemačke koreografije: 'Napad-opsada-poraz'. Do istog zaključka dolazi i Torsten Ditrih.

Oko značenja bitke se svi istoričari slažu: Staljina je ona bila prekretnica, a za sovjetske vojnike veličanstveni trijumf koji im je ulio novu nadu. Istovremeno, u Nemačkoj je uništena legenda o nepobedivosti Vermahta. Za nemačke ratne zarobljenike, teret razočarenja bio je još veći: oni su bili prvi koji su na sopstvenoj koži osetili da su služili neljudskom diktatoru kome njihovi životi nisu značili ništa. Ipak, za Nemce je najvažnije da iz Protokola saznaju da Staljingrad nije bio samo nemačka tragedija, već i ruska.

Autori: Mari Todeskino / Darko Janjević
Odgovorni urednik: Ivan Đerković