Sve na 17 kvadrata

U dvorištu studentskog doma stoje bicikli. U prizemlju mala samoposluga, koja radi do 10 uveče. Iza jednog otvorenog prozora čuje se televizor, iza drugog tiha muzika. 720 studenata stanuje u ovom domu u Minsteru. Ispod zvona u ulazu visi dug spisak sa imenima stanovnika. Nije lako naći zvono koje tražite:

"Kada mi se neko najavi u posetu, uvek pitam kad tačno dolaze i čekam na dvorištu, pogotovo ako prvi put dolaze. Ako su već nekoliko puta ovde bili onda znaju kako da se popunu liftom i gde se nalazi moja soba“.

Više soba, nego stan

Posetu Sofija dočekuje direktno na dvorištu, zato što se plaši da neće čuti zvono. Naime, zvono ne zvoni direktno u sobi, nego u hodniku doma u kojem stanuje već dve godine.

"Mislim da ovo ovde nikada nisam zvala stan, to je pre soba. Tu su naravno moje lične stvari i nije loše, ali nije baš ni prijatno… Prepuno je nameštaja, čak i ako imam poseban sto. A kada operem veš onda ga ovde i sušim. Imam vrlo malo mesta“.

I odista - 17 kvadratnih metara a tu su smešteni: kupatilo, krevet, ormar, pisaći sto i kuhinja - nije baš veliki komfor. "Ulazi se prvo u predsoblje, u njemu je već čajna kuhinja. Šporet sa dve ringle, sudopera i jedan plakar. Teoretski, tu može i da se kuva, ali ja to ne radim, suviše sam lenja“.

Lep pogled

Pogled sa prozora je lep. Dok sedi za pisaćim stolom, Sofija gleda na zeleni travnjak i jezero. Seoska idila, iako je centar Minstera udaljen samo nekoliko minuta biciklom. I stanarina je povoljna - samo 206 evra mesečno. S obzirom na stanarine u univezitetskom gradu Minsteru to je stvarno jeftino. Ima još razloga za stanovanje u studentskom domu.

"Prednost je što ni o čemu ne moram da brinem. Primetila sam u prvom semestru da vlada veliki stres, a ovako mogu potpuno da se koncentrišem na studije. Prvi put čovek stane na vlastite noge, ali ipak ne mora da organizuje pravo domaćinstvo. Ovde doručkujem, a onda sam ceo dan na univerzitetu. Znači, ni ne moram da imam neku ludu sobu, a ova je vrlo povoljna. Kad se prvi put ode od kuće, to sigurno nije loše rešenje…“