„Sve iz Sirije nam nedostaje“ | Politika | DW | 11.06.2014
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Politika

„Sve iz Sirije nam nedostaje“

Ministri unutrašnjih poslova saveznih nemačkih država raspravljaju o programu za prihvat ljudi iz Sirije. Izbeglice stižu iz zemlje u kojoj je život postao neizdrživ, ali ni novi početak na Zapadu nije lak…

Za Evin su stvari prevršile svaku meru. Ona voli Siriju i svoj rodni grad Alepo – ali više nije mogla da živi i radi usred bojnog polja. Ta mlada Kurdkinja i njen muž, ginekolog Širzan Rašo, morali su da naizmenično odlaze na posao, da njihov mali sin Alan ne bi ostajao sam kod kuće. Evin Amir je povremeno spavala u svojoj kancelariji, u jednoj firmi za telekomunikacije, jer bi inače bila prinuđena da se vraća kući kroz područja u kojima se vode borbe.

„Život je bio težak i samo sa jednim detetom“ kaže ona. A onda je saznala da je opet trudna. „Sa dvoje dece, to više ne bi moglo da se izdrži. Nismo imali struju i vodu, a ponekad ni mleka ni hleba“, kaže Evin. Zbog tih okolnosti, porodica je odlučila da napusti zemlju početkom 2013. i ode u Istanbul.

Beg kolima

„Od Sirije do Turske gotovo da može da se stigne i peške“, kaže Evina sestra Nisrin Emir-Dilbar. Nisrin zarađuje kao učiteljica jezika i već dugo živi u Nemačkoj. Dugo je pokušavala da u Nemačku dovede Evin i njenu porodicu preko zvaničnih kanala, ali joj to nije pošlo za rukom. Zbog toga je Evin jula 2013. sela u auto jednog bračnog para, za četiri dana proputovala pola Evrope i dospela na nemačku granicu. Njen sin i muž su tada ostali u Istanbulu.

Bonn Syrische Flüchtlinge

Trpezarijski sto je Evin (levo) dobila od sestre Nisrin

Njeno prvo odredište bio je sabirni centar u Dortmundu, gde je podnela zahtev za azil. Po tom osnovu, Emir je dobila dozvolu boravka u trajanju od tri godine. Najpre se preselila kod svoje 34-godišnje sestre. Kasnije su joj se pridružili muž i sin. Još jedan sin, mali Alin, rođen je oktobra 2013, a tek u februaru ove godine četvoročlana porodica uspela je da se useli u sopstveni, trosoban stan u Bonu.

Oni nisu jedini koji su bežeći od građanskog rata dospeli u Nemačku. Po zvaničnim podacima, oko 31.000 Sirijaca podnelo je zahtev za azil u toj zemlji od 2011. godine. Pored toga, nemačka vlada je 2013. odlučila da će prihvatiti poseban kontinent od 5.000 ljudi iz ratom zahvaćene Sirije. Te izbeglice izabrane su po posebnim kriterijumima, kao što su porodična pripadnost ili značaj za obnovu zemlje nakon rata. Oni nisu morali da traže azil i dobili su boravišne dozvole na tri godine. Zbog velikih razmera humanitarne katastrofe, ministar spoljnih poslova Nemačke Frank-Valter Štajmajer najavio je da će u Nemačku biti prebačeno još 10.000 ljudi.

Po podacima Ujedinjenih nacija od 2011. godine, oko dva i po miliona Sirijaca pobeglo je u inostranstvo, a još 6,5 miliona njih je interno raseljeno.

U Nemačkoj se ratuje samo sa birokratijom

Elin Amir i njen muž Širzad od aprila posećuju kurseve za integraciju i učenje nemačkog. Šestogodišnji Alan ide u obdanište, a upisaće ga u školu ovog avgusta. Još uvek mu je teško da priča na nemačkom, kaže njegova tetka. Alan je do sada našao samo jednu drugaricu koja govori kurdski. Kad im tokom igre priđu deca koja govore nemački, Alan postaje veoma ljubomoran. „On kaže: 'Ovde nemam nikog i ne razumem nemački‘. I plače“, objašnjava Nisrin.

Bonn Syrische Flüchtlinge

Alin je rođen u Nemačkoj

Njegov mlađi brat Alin se po svemu sudeći u svom novom domu oseća dobro. Dok njegova majka govori, on puzi po kauču koji je porodica dobila kao poklon. Većinu nameštaja u stanu poklonila im je Elinina sestra Nisrin ili njeni prijatelji, uključujući tu i trpezarijski ili bračni krevet. Evin i njen muž su do sada dobijali novac od države, ali oboje žele da što pre nauče nemački i zaposle se. Doduše, tek odnedavno mogu da zaista da se posvete učenju jezika, jer su ranije morali da traže stan i prikupljaju potrebna dokumenta. Nisrin im je u tome pomogla. Ona pomaže i drugim izbeglicama iz Sirije da se izbore sa nemačkom birokratijom. Procedure mogu biti veoma složene. Ali u Nemačkoj vlada mir. „Možemo da živimo u miru“, kaže Evin. „Mogu da svaki dan sa decom izađem u Park. U Siriji to nije moguće.“

Sve ostavljeno

Alan se kod kuće igra na jednom tablet-računaru. Njegovi roditelji su to kupili još u Siriji – da bi mu odvukli pažnju od detonacije i borbi u njegovom gradu. Osim tog uređaja, Evin i Širzad iz Sirije nisu poneli gotovo ništa. Beg u Tursku, a zatim u Nemačku nije ostavio puno prostora za sentimentalnost. Nemaju čak ni fotografije, na primer Alanovog dede koji je prošle godine poginuo u ratu. Na pitanje, šta joj najviše nedostaje u Siriji, Evin odgovara; „Sve“. I plače. Ona želi da se vrati u Siriju i da sve bude kao pre.