Sudar moskovskih i briselskih interesa

Politika Evropske Unije prema susedima, u ovom obliku, postoji od 2004. Iako ona od te godine pripada resoru komesara za proširenje Evropske unije, za sada se ne razmišlja o kasnijem pristupu novih država Uniji. „Politika prema susedima je naš jedini instrument za jačanje stabilnosti i blagostanja oko nas. Ona je bitno jeftinija i efikasnija od izlaženja na kraj sa posledicama raspada ili trajne nestabilnosti u zemljama oko Evropske Unije“, kaže komesar za proširenje Štefan File.

Politika prema susednim zemljama sastoji se iz čitavog niza ponuda kooperacije sa ciljem da se sprovedu političke i privredne reforme u njima. Podsticaj za saradnju sastoji se iz raznih vidova finansijske pomoći, slobode putovanja i na kraju uključenja u unutrašnje tržište EU, ukoliko je unutrašnje stanje dotične zemlje u skladu sa kriterijumima Brisela. Ali, od toga su gotovo sve susedne zemlje daleko, mada su razlike od jedne do druge, ogromne.

Dok na primer Moldavija i Ukrajina (i posle izbora pro-ruskog Viktora Janukoviča za predsednika) intenzivno koriste mogućnosti politike prema susedima, Belorusija se drži po strani. Pa ipak, to što švedski ministar inostranih poslova Karl Bilt kaže o Belorusiji, važi i za ostale zemlje ovog programa. „Naša vrata stoje otvorena. To je oduvek bilo tako. Razmere saradnje u okviru politike prema susedima, zavise od prilika u Belorusiji.“

Nema takmičenja

Od početka se strahovalo da će EU zbog politike koju vodi prema susedima dospeti u konflikt sa Rusijom, za koju bivše sovjetske republike i dalje pripadaju njenoj zoni uticaja. Međutim, prema oceni komesara Filea, ni jedna zemlja ne mora da se odluči između EU i Rusije: „Mi ne želimo konkurenciju između Rusije i Evropske Unije u regionu. Želimo saradnju.“

Ovu ocenu u principu deli ruska strana – kaže ministar inostranih poslova Sergej Lavrov: „Kada konstatujemo da su zemlje koje su slučajno susedi kako Evropske unije tako i Ruske Federacije , stabilne, bogate i miroljubive, onda sa Evropskom unijom možemo da diskutujemo o svemu. Evropska unija ima svoje instrumente za saradnju sa ovim zemljama; mi, pak , imamo naše instrumente i organizacije. Najvažnije je da ovi dogovori o kooperaciji na obema stranama nisu protivurečni, već da su kompatibilni i da se dopunjuju.“

Pa ipak, bilo je otvorenih sukoba. Najdramatičniji je bio kratki rat između Gruzije i Rusije 2008. Direktne sukobe oko gasa između Rusije i Ukrajine Evropska unija je direktno osetila, pošto su izostale isporuke. Kada su u junu ove godine Rusija i Belorusija isto tako sporile oko gasa i Litvaniji, članici EU, energent nije isporučivan, komesar EU za energiju Ginter Etinger neočekivano oštro je reagovao: „To nije samo problem za državu članicu Litvaniju. To je napad na celu Evropsku uniju.“

Pa ipak, svi ovi sukobi nisu imali veze, ili jesu samo indirektno, sa politikom prema susedima. I u Moskvi izgleda da vlada konsenzus da su stabilnost i blagostanje ovih zemalja u ruskom interesu. To bi moglo da se promeni, ako se ponovo pojavi perspektiva za pristup Evropskoj uniji. Ta perspektiva nije izričito i za uvek isključena, mada u dogledno vreme nije na vidiku.

Autori: Kristof Haselbah / Mirjana Kine Veljković

Odg. urednik: Nemanja Rujević