Stvarni izmišljeni život Felicitas Hope | Mozaik | DW | 30.05.2012
  1. Inhalt
  2. Navigation
  3. Weitere Inhalte
  4. Metanavigation
  5. Suche
  6. Choose from 30 Languages

Mozaik

Stvarni izmišljeni život Felicitas Hope

Ovogodišnju Bihnerovu nagradu na veliko iznenađenje dobila je nemačka književnica Felicitas Hope. Nagrada će joj biti uručena 27. oktobra u Darmštatu. Ona je ispričala svoj život – iz trećeg lica.

Nagrada za književnost „Georg Bihner“ najznačajnija je ne samo u Nemačkoj, već i na celom nemačkom govornom području. Dodeljuje je svake godine Nemačka akademija za jezik i pesništvo, a dotira se sa 50.000 evra. Ove godine dodeljena je književnici Felicitas Hope, što je izazvalo malo iznenađenje. Ugledni Frankfurter algemajne cajtung ovako portretira ovogodišnju dobitnicu:

„Pokušajmo faktima: Krštena pod imenom Felicitas Hope, rođena je 1960. u gradu Hamelnu, kojeg je, po legendi, od pacova oslobodio svirač na flauti… Živi u Berlinu, ali ju je tamo teško sresti, zato što mnogo putuje i oduševljeno piše razglednice iz svih krajeva sveta. Njena omiljena životinja je magarac, omiljeni cvet ruža, a najomiljenija ruža božur. Voli jednostavna jela, kao na primer kuvani krompir u ljusci. Nema mobilni telefon, ni žensku tašnu, ali zato uvek sa sobom nosi ranac, u kojem se između ostalog nalazi karmin za usne, a od nedavno i pak za hokej na ledu. Iako joj muzika mnogo znači i za nju je „najveća umetnost“, posvetila se pisanju: do sada je objavila pet romana i brojne zbirke kratkih priča, portrete i eseje. Manje je poznato da je pisala i tekstove za udžbenike matematike…“

Autobiografija iz trećeg lica

Poslednja knjiga, „Hope“ je autobiografska, ali na specifičan način, napisana u trećem licu. „Htela sam da pišem o sebi… Godinama sam se bavila istorijskim ličnostima, između ostalih Jovankom Orleankom… Zašto uvek pisati o drugima, koji su u neku ruku moje maske?“, zapitala se Felicitas Hope iz čijeg romana saznajemo da, kao treće od ukupno petoro dece, nije odrasla u rodnom gradu Hamelnu nego u Kanadi, da je njena prva velika ljubav bio Vejn Krecki, zvezda hokeja na ledu, sa kojim je provela detinjstvo i igrala hokej koji je i danas ostao njen hobi. Potom je otišla u Australiju, gde se najviše bavila muzikom, da bi potom ponovo emigrirala – ovoga puta u Ameriku…


„Zaista je to divan život i zato sam ga tako izmislila. Dugo sam razmišljala o tome kako se vlastiti život može ispričati. Na početku sam imala ideju da napišem ozbiljnu knjigu. I onda sam shvatila da čim počnem da pišem o sebi, počinjem da lažem. Možda je laž prejaka reč, ali se na neki način izmičem – znači, morala sam da nađem treći put. I tako sam odlučila da pišem o Hope u trećem licu, i tu sam shvatila jedno: da glavno u našem životu nije sam život, već kako ga zamišljamo, predstavljamo. Fiktivan život, kakav bismo želeli, za kojim žudimo, bitan je deo onoga što zovemo pravim životom. I što više starim, to češće sebi kažem: da u ono vreme nisam studirala u Oregonu, ili da nisam imala braću u sestre, sigurno bih postala perfektni dirigent – u to, inače, zaista verujem…“

Pa ipak nije ozbiljno probala da bude dirigent. Zašto? „Muzika mi mnogo znači. Ali, nisam postala muzičar zato što nisam dovoljno talentovana. Čak i ako je potrebno 99 odsto rada i jedan odsto talenta, ko nema taj jedan odsto – ne može da uspe. Ali, jedno je sigurno. Čak i kada promenite fakte, geografiju i hronologiju svog života, karakter ostaje isti. I to je za mene bilo najinteresantnije otkriće sa romanom.“

„Hope“, alternativni autobiografski roman, između fikcije i stvarnosti, ozbiljnog života i ironije – nikada dosadan, ni običan.

Priredila: Mirjana Kine-Veljković
Odg. urednik: Nemanja Rujević